petak, 4. rujna 2009.

SLATKOVODNE RIBE

Amur

Veličina:Naraste do 1 m

Težina:Doseže do 30 kg

Poreklo:Naseljen iz Kine, reke Amur. U naše vode prenet iz Mađarske u ribnjake, a odatle se proširio u Dunav i njegove pritoke. Hrani se vodenim biljem.

Lov Amura:Lovi se težim ribolovačkim priborom sa najlonom 0,50 mm, šaranskim udicama. Od mamaca se koristi mlad kuvani kukuruz, a u skorije vreme i boili.

Lovi se preko cele godine.

BABUŠKA (carassius auratus gibelio)


Babuška (melez, srebrni karaš) je preko dve decenije "slučajni partner" većine ribolovaca na našim vodama. Ima je u svim većim rekama mirnijeg toka, gde je njena populacija, čini se, sve veća iz godine u godinu. Svoju brojnost babuška duguje specifičnom načinu razmnožavanja, kao i gotovo neverovatnoj prilagodljivosti i otpornosti na sve moguće nedaće koje mogu da zadese riblji svet. Prosečna lovna težina babuške kreće se oko 500 grama, mada su sve brojnije vode u kojima plivaju babuške teže od 2 kilograma pa i više.

Kako, gde i čime

Na stajaćim vodama babuška se da loviti na više načina. Na vodama u kojima ima dosta vodene vegetacije, babuške se uglavnom kreću i prebivaju u neposrednoj blizini rastinja. Ovo verovatno čine iz dva razloga. Prvo, vodeno rastinje predstavlja prirodni zaklon od raznih neprijatelja, a takođe isti ambijent je bogat prirodnom hranom babuške. Na vodama gde nema u izobilju vodene vegetacije, babušku treba tražiti što dalje od obale, što je najčešce slučaj na većim jezerima. Kod ribolova na vodama obraslim vodenom vegetacijom najbolji rezultati postižu se pecanjem neposredno iznad rastinja, ili u rupama - čistim delovima vodene površine okružene rastinjem. Bez obzira na položaj vegetacije, najbolji rezultati se postižu na dubinama 2,5 do 3 metra i tu se, po pravilu, javljaju najkrupniji komadi. Za ovakav način pecanja potrebno je imati štapove duge od 6 do 8 metara bez sprovodnika ili tek nešto kraće štapove sa sprovodnicima (tzv. Bolonjeze teleskope) uz koje ide manja mašinica. Za pecanje babuške sasvim su dovoljna dva štapa, jer kad babuška krene nemoguće je pratiti više štapova. Štap bi trebalo da bude lagan, ali dovoljno žilav i jak da podeli megdan sa ribama teškim kilogram-dva. S obzirom na dužinu, štap bi ipak morao da bude od karbona, što mereno novcem iznosi oko 50 DM po dužnom metru štapa. Babuške se, po pravilu, love pri samom dnu, jer se ove ribe hrane slično šaranu, rijući po mulju. Iz tog razloga mesta gde se babuške intenzivno hrane obeležena su mehurićima, koji u nizovima izbijaju na površinu vode. Međutim, u pojedinim periodima dana, babuška izlazi veoma blizu površini, takođe uz kakvo vodeno rastinje. U ovim uslovima babuška se peca na dubini od 70-80cm, nedaleko od vodene vegetacije.

Plovci i udice

Pored štapova veoma je važan i ostali prateći pribor. Od najlona, kao osnovni, najčešće se koristi 0,15 ili 0,16, dok se debljina predveza kreće od 0,12 do 0,14 mm. Za pecanje mašinicom, idealan najlon je 0,18 koji je dovoljno tanak da omogući daleka bacanja, a u isto vreme dovoljno jak da može uspešno da "uštopuje" i kapitalne primerke babuške. Kod dosta ribolovaca postoji uvreženo shvatanje da debljina najlona ne utiče na apetit babuške. Valja reći da postoje dani kada babuška uzima mamac bez obzira na debljinu najlona, no to su retke i izuzetne prilike. Izbor udice direktno zavisi od veličine babuške koja se očekuje, kao i od vrste mamca. Uglavnom su se najbolje pokazale udice u rasponu 16-12 kao najuniverzalnije, jer podjednako dobro kače i sitnije i krupnije primerke babuške. Kad se radi o konkretnim modelima, dobro su se pokazale udice "Gamakatsu" i to modeli 6314 i 6315, "Tubertini" serija 2 i "Kamasan" b-920. Jedna od osobina dobre udice je ta , da bez obzira na relativno malu veličinu, može da se uhvati u koštac i sa velikim ribama, pa ih prema tome ne treba izbegavati. Izbor plovka najmanje utiče na krajnji rezultat. Ipak treba izbegavati teške glomazne plovke. S obzirom da se peca na stajaćim vodama sasvim su dovoljni plovci do 2 grama nosivosti. Izuzetno, kada se peca na maloj dubini, najbolje rezultate daju veoma lagani plovci (0,3-0,5 grama). Za pecanje babuške na većim daljinama najcešće se koristi "Waggler", ili se peca dubinskom metodom sa hranilicom. Na dubljim, čistim vodama uglavnom se koriste klizeći "Waggler" i hranilica, a na plićim vodama najbolji rezultati postižu se upotrebom fiksiranog "Waggler-a". Od pribora za ovaj način pecanja neophodan je "Match" štap, ili pak teleskop sa provodnicima sa odgovarajućom mašinicom.

Prihrana ili mamčenje

Pored izbora pribora, vrlo bitan faktor je način primamljivanja i prihranjivanja. Od izbora hrane i njene prezentacije ribama u mnogome zavisi uspešnost ribolova. Na stajaćim vodama uglavnom se koriste brašnaste hrane i pojedine žitarice. Idealno primamljivanje se odvija na sledeći način. Hranjenje se obavlja neposredno pre ribolova. Primama se sastoji od kombinacije nakvašene brašnaste hrane i kuvane pšenice u odnosu 2:1. Ukoliko u vodi ima dosta rastinja, primama se tako priprema da bude rastresita, da se ne bi po bacanju "zagubila" među travu. Ukoliko je dno čisto, mogu se od primame formirati grudve, veličine mandarine, koje su podesnije za hranjenje na većoj distanci. Od gotovih hrana, kao idealne za pecanje babuške, pokazale su se "Sensas Karp", "Milo Grand Prix" i dr. Hrane se ne bacaju čiste, već se mešaju sa prezlom (hlebnim mrvicama). Na 1 kg hrane dodaje se 1,5-2 kg prezle, što je dovoljno za nekoliko pecanja. U toku samog pecanja treba izbegavati česta dohranjivanja. To valja učiniti eventualno samo jednom, ukoliko babuške prestanu da grizu. Posle završenog ribolova obavlja se obilnije hranjenje, ovog puta samo kuvanom pšenicom. Ukoliko se kontinuirano peca na istom mestu, i u isto vreme ovako hrani, babuške kao i većina tzv. mirnijih riba stiču naviku da po hranu dolaze na to mesto, što je preduslov za dobar ulov. Mirišljava brašnasta hrana vrlo brzo privlači babuške na hranjenom mestu, dok ih kuvana pšenica zadržava, na istom mestu, duže vremena. Uz to, babuške se vrlo brzo navikavaju na kuvanu pšenicu, pa ih je kasnije teško uloviti na neki drugi mamac. U drugim uslovima, kad je voda hladnija, primamljivanje se obavlja samo brašnastom hranom. Ukoliko u vodi gde se peca nema cverglana i sunčanice u hranu valja dodati malo iseckanih glista i krvi. Tada se znaju prevariti i kolosalne babuške, a mamac je naravno glista ili parče gliste.

Izbor mamca

Izbor mamca za pecanje babuške zavisi od same vode, godišnjeg doba, kao i od vrste primame. Kao mamac se uglavnom koristi kuvana pšenica, mladi i kuvani kukuruz, hlebna ruža, gliste i mesni crvići. U proleće i jesen, kad je voda hladnija, bolje rezultate daju gliste i crvići, dok su u letnjem periodu uspešniji hleb i kuvana pšenica. Na vodama u kojima se intenzivno hrani kuvanim ili mladim kukuruzom, po pravilu se na ove mamce dobijaju i krupnije babuške, naročito ako se udica mamči samo jednim zrnom kukuruza. Ipak čini se da je kuvana pšenica najuniverzalniji i za ribolovca najekonomičniji mamac. Ako se kuvanoj pšenici doda nekoliko kapi anisovog ulja, ili nekog drugog koncentrovanog mirisa, time se ovaj mamac čini još efikasnijim. Interesantno rešenje je da se prilikom kuvanja pšenice, zajedno sa pšenicom kuvaju zrnca karanfilića. Na kilogram pšenice stavlja se kesica karanfilića, koja oplemenjuje i pojačava miris kuvanoj pšenici, pa joj babuške ne mogu odoleti. Na udicu se stavlja od jednog do tri zrna pšenice, zavisno od toga kolika je prosečna veličina babuški. Bez obzira na broj zrna kojima se mamči udica, vrh udice mora uvek da bude potpuno slobodan. Inače, udica broj 16 savršeno odgovara za jedno zrno pšenice, 14-tica i 12-tica se uspešno pokrivaju sa dva zrna, dok za tri zrna pšenice valja uzeti udicu broj 10. Babuška je poznata kao jako ćudljiva riba. Nije retko da jednog dana fantastično dobro jede, da bi već sutra dan prosto izčezla sa tog mesta. Takođe babuška zna da promeni jelovnik u toku samog pecanja, pa se zato mora imati više mamaca. Što se tiče borbenosti babuška je sasvim solidan borac na udici. S obzirom na to da se peca veoma blizu vodenog rastinja, dosta često se dešava da se prilikom zamaranja krupnija babuška uplete u travu. Ako se to desi nikako ne treba isprobavati snagu štapa i najlona, pa pokušavati da se riba izvuče na silu. Najbolje rešenje je da se najlon potpuno opusti i babuška će vrlo brzo sama izaći iz trave u čistu i dublju vodu. Karakteristično je i to da je jato babuške uglavnom kompaktno, pa se zato vrlo retko dešava da se babuška peca sa nekom drugom vrstom ribe. Izuzetak čini šaran koji ponekad razbije monotoniju pecanja babuški i tada uglavnom ribolovac izvuče deblji kraj s obzirom da pribor nije prilagođen šaranu.

GRGEČ (Perca fluviatilis)


Grgeč (Bandar) je u mladosti izdužen. S godinama mu visina tela raste, a posebno kod jezerskih, dugoživećih, matorih jedinki. Glava je proporcionalna telu i nosi snažna usta. Sva peraja, posebno repno, dobro su razvijena, a oba leđna su nešto viša kod grgeča iz tekućih voda. Kolorit je kod našeg grgeča u osnovi zelenkasto žućkast, sa vertikalnim crnim prugama duž bokova tela. Nijanse boje tela, broj i debljina pruga mogu varirati i u okviru istog staništa. U našem podneblju, životni vek grgeča varira od populacije do populacije. U pojedinim populacijama njihov životni vek jedva da pređe 6-7 godina. Ipak ima populacija u kojima se mogu sresti i mnogo stariji. Životni vek i brzina rasta grgeča umnogome zavise od uslova staništa u kome živi. A može živeti u najrazličitijim staništima: u maloj, brzoj reci (npr.Mlava), u velikoj reci (Dunav), u bari (Carska, Obedska, Provala), i močvari, u dubokom jezeru (Vlasinsko, Bodensko), pa i u priobaljima slabo oslanjenih mora (Baltik). Najviše trenutno stabilno stanište grgeča kod nas je Vlasinsko jesero.

Kompletna ishrana

Veličina do koje grgeč može porasti je do 50 cm i težine i do 2kg. Zna se da sporije rastu u severnim, hladnijim delovima areala gde im je temperaturom određeno vreme životne aktivnosti. Ženke rastu brže od mužjaka i dožive veću starost. Pri dužini od 4-7 mm hrane se račićima, planktonima. Pri dužini od 40-50 mm prelazi polako na ishranu sitnim bezkičmenjacima faune dna: larve insekata, pretežno komaraca, tubifeks. Dostizanjem dužine od 13-15 cm grgeči se hrane ribama.

Aktivnost i temperatura

Utvrđeno je da svaka aktivnost grgeča prestaje padom temperature vode ispod +4 stepena. U intervalu izmedu 4 i 14 stepeni grgeči žive "zato što se to mora", a tek kad temperatura poraste više od 14 stepeni za njih "vredi živeti" jer tad energija, koju sa hranom unose doprinosi njihovom rastu i sazrevanju njihovih polnih žlezda. U našim uslovima mrest grgeča nastupa od poslednje dekade marta do kraja aprila, a u nepovoljnim godinama do početka maja. Polnu zrelost ženke stiču u 4 godini, a neki mužjaci i godinu dana ranije. Kada pređu na ishranu ribom, odrasli polno zreli grgeči su rešili većinu svojih životnih problema. Posebno je to vidljivo kod ženki, i stopa smrtnosti tih uzrasta je izuzetno mala i nepromenljiva. Rast je, posle izrazitog ubrzanja u četvrtoj, petoj i šestoj godini starosti, nešto usporeniji ali stalan i sasvim solidan.

Razmnožavanje

Ženke imaju samo jedan jajnik, nastao spajanjem prvobitna dva. Posebni jajovodi ne postoje. Mrest se odvija na različitim područjima pa i na raznim dubinama. Glavni stimulator mresta je porast temperature. Mrest se obavlja i danju i noću, a traje od nedelju do mesec dana, obično 10-14 dana. Na mresna područja dolaze najpre mužjaci, tek 2-3 dana kasnije ženke. One plivaju tamo amo bez ikakvog smisla (osim da privuku mužjake sebi) praćene bar sa dva, nekada i do 5 mužjaka. Pred mrest ženka obično pliva u krug, da bi zatim lučnim savijanjem tela i kontrakcijama izbacila ikru (u roku od 5 sekundi) u vidu dugačke, spiralno izuvijane trake (dugačke do 2,1 m i široke 5-10cm). Mužjaci, obično po dva (sa svakog kraja trake ka sredini po jedan), odmah posle polaganja ikre plivaju i nad trakom izbacuju mleč. Posle mresta u vremenu od oko pola sata i mužjaci a naročito ženke su ošamućeni, izgubljenog osećaja za ravnotežu, a potom , oporavivši se udaljavaju se sa mresnog područja. Ikra posle oplođenja ima prečnik od 2-3 mm. Inkubacija ikre traje, u zavisnosti od temperature vode od 8-14 dana. Tek izvaljena mlađ duga je između 4 i 6 mm. Optimalna temperatura je 14 stepeni. Tada je naime preživljavanje ikre i mlađi najveće.

Način života

Posle izvaljivanja, mlađ je u mirnim delovima priobalja. Kako se plivački osposobljava, kreće ka otvorenoj vodi, u ishranu planktonom pri površini. Početkom leta, pri veličini od oko 5 cm, vraća se u priobalje ili na dno do dubine od oko 3m i prelazi na ishranu faune dna. Tu boravi do kasne jeseni, kad sa padom temperature polako odlaze ka dubinama gde će prezimiti. Preživljavanje zavisi od uspeha u ishrani tokom prve godine života. Odrasli grgeči su često usamljeni, ali u mladosti love plen i kao jatni predatori. Njihova brzina plivanja i ubrzanje nisu impozantni, te im pojedinačno većina riba lako umakne, ali mogu da koriste kolektivni lov u jatu, kad ono što promakne jednome može naleteti sledećem lovcu. Love isključivo danju, najviše u zoru i sumrak, ali i preko dana, zavisno od potrebe za hranom i mogućnosti zadovoljenja, tj. količine dostupne hrane. Noć provode u plitkoj priobalnoj vodi na dnu, potpuno neaktivni. Sa dolaskom noći i polaskom na počinak jato se raspada, da bi se izjutra opet formiralo. Odrasli grgeči zimi, iz dubina, periodično dolaze u pliće delove da nešto "s nogu" ulove i pojedu, pa se zatim ponovo vraćaju u dubinu. O vrstama koje grgeč više koristi u ishrani, kao i o veličini plena nema mnogo podataka.

BAS


Masovnija pojava basa u kanalskom sistemu Bačke privukla je mnoge pasionirane varaličare u potragu za tom atraktivnom grabljivicom. Mnogi od njih se sreću po prvi put, ali već ima i onih koji dobro poznaju njegovu ćud, staništa, način ishrane... Iskusni varaličari vrlo brzo nalaze najbolja rešenja, ali mladima i početnicima treba pomoći, pogotovo oko izbora varalice za lov na basa. U Vojvodini ima mnogo kanala na kojima se može varaličariti. Grubo se mogu podeliti na manje, čija je širina vodenog ogledala 10-20 m i dubina 1,5-2m i veće, plovne kanale čija je širina vodenog ogledala 50 i više metara, a dubina i do 4,5m. Na preseku svi kanali imaju trapezni oblik. Obrasli su gustom podvodnom vegetacijom, lokvanjem, drezgom i razlicitim vrstama algi. Priobalni pojas i potopljene bankine obrasli su pojasom guste trske čija je širina 2-4 m. Taj pojas štiti obalu od erozivnog delovanja talasa.

Staništa basa

Bas se kreće i zadržava u zatravljenim delovima vode, najradije oko velikih okana u drezgi i u zoni zatravljenog dna, gde je u potrazi za mekušcima i račićima. Sitniji primerci se mogu videti kako uz samu ivicu drezge patroliraju u potrazi za hranom na dubini od oko pola metra. Krupniji primerci se retko mogu videti u površinskom sloju vode. Pažljiv posmatrač leti često ima priliku da vidi kako bas raubuje u najgušćoj travi, lenjo se prevrćući bez uobičajenog praska na površini. Jasno je da u takvim uslovima nije lako zabacivati skupe voblere (varalice), pogotovo ako se lovi sa obale jer mnogi ostanu zakačeni na trsku ili debele podvodne izdanke lokvanja koji se ne mogu izčupati ili pokidati snagom najlona. Dobrim izborom voblera mogu se izbeći suvišni gubici, a uspeh u ribolovu može da bude odličan.

Izbor voblera

Bas se kod nas lovi uglavnom voblerima i leptirastim varalicama manjih brojeva od 1-3. Malo ko lovi mamcima od meke plastike namenjenih upravo lovu basa, a gotovo niko ne lovi mušičarskom tehnikom. Kada je reč o voblerima bas rado uzima skoro sve oblike tog mamca: vretenaste, zdepaste, izdužene u obliku lista itd. Međutim, neki od njih pokazuju se, i pored solidne lovnosti, prilično nepodesnim za lov u mirnoj i zatravljenoj vodi. Da bi vobler bio uspešan i uopšte primenljiv u takvim uslovima, treba da ispunjava nekoliko važnih zahteva. Idealan vobler za lov basa na kanalima treba da ima sledeće osobine: da bude obavezno plivajući, sa dugom ravnom pločicom, da bude dužine 5-7 cm i težine 8-12 grama. Površina horizontalnog preseka bi trebalo da je jednaka ili veća od površine vertikalnog preseka na najširem delu tela. Iz toga proizilazi da je forma tog voblera zdepasta odnosno okruglasta. Kada je u pitanju boja, ne može se sa sigurnošću sugerisati bilo koja kombinacija ili nijansa. Jedina koja se može preporučiti je univerzalno dobra kombinacija srebrnkastih i žutih bokova sa crnim leđima. Dobro se pokazala i popularna kombinacija boja "Fire tiger" kao i dvobojna kombinacija gde je presek boja izražen u zadnjoj trećini dužine voblera. Aerodinamičnost tako zamišljenog voblera je dobra što je značajno za precizno zabacivanje i pogađanje otvora u lokvanju ili okana u drezgi. Duga i ravna pločica, pri naglom i brzom povlačenju, na kratkom putu, dovodi vobler na optimalnu dubinu uz snažne vibracije. Čim se zastane sa povlačenjem, zbog velike površine horizontalnog preseka, vobler brzo ispliva na površinu pod dejstvom sile uzgona. Duboki useci ili okna u lokvanju ili travi su mesta u kojima se uvek može očekivati napad basa. Ako ga tu potražimo voblerom vretenastog oblika, šanse za napad krupnijeg primerka će biti male. Takav vobler posle pada na površinu vode i povlacenja, lagano i ravnomerno "hvata dubinu". Pošto je dužina puta kroz slobodnu vodu mala, on nece zaroniti na optimalnu dubinu gde se nalaze krupniji primerci. Zdepasti vobler ce na istoj dužini puta, sa dva tri nagla potezanja, zaroniti do potrebne dubine i vraćati se ka površini praveći zbog oblika tela snažne i trenutne vibracije. Zbog svega toga, vrlo je verovatno da će izazvati na napad i basove koji se nalaze bliže dnu. Takav vobler se takođe vrlo dobro kontroliše u pogledu određivanja i brze promene položaja u odnosu na prepreke u vodi. Kod zaobilaženja i preskakanja prepreka jednostavno se zastane sa povlačenjem da bi vobler naglo isplivao na površinu, pa se onda laganim povlačenjem uz vizuelnu kontrolu provuče između prepreka. Sve te prednosti naročito dolaze do izražaja kada se lovi sa obale i kada vobler treba da pređe celu širinu kanala. Ako bi se takav vobler tražio među onima koji se serijski proizvode, najbliži bi mu bili Poes-ov "Super Cedar", Storm-ov "Wiggle Wart", Bomber-ov "Model A" i Rapalini modeli "Fat Rap" i "Rattling Fat Rap". Slične modele prave i mnoge druge firme kao Mans, Norman Lures... Kod nas je nabavka tih modela za većinu ribolovaca problematična. Najpristupačniji su vobleri firme Rapala a univerzalni model "Shad Rap" 5 i 7 cm pokazao je i u tim uslovima odlične rezultate. Mane su im što se teško kontrolišu i sporo isplivavaju a i cena ima je prilično visoka. Grafoprometovo "Ružno Pače" od 5 cm je odličan vobler, a proizvodi se i u tonućoj i u plivajućoj verziji.

Saveti

Ako se peca sa obale dobro je imati alatku za spašavanje voblera zakačenih na prepreke. Za izradu su potrebna tri duža eksera od kojih se pravi "čengela". Ona se veže na kraj oko 30 m dugog ribarskog konca debljine 2,5-3 mm, a ispod nje se postavi olovni uteg težak 100-150 grama. Preciznim nabacivanjem u travu oko mesta na kome je zakačeni vobler on se najčešće izvuče zajedno sa komadima počupane trave. Pošto se lovi većinom po sunčanom vremenu zbog jakog obleska vode nije na odmet imati polarizacione naočare za ribolov. Što se pribora za lov tiče, preporučuju se štapovi od cevastog fiberglasa, dužine oko 2,5 m koji u odnosu na skupe grafitne štapove imaju niz prednosti.

BEOVICA (Alburnus alburnus)


Veličina

Naraste do 20 cm

Rasprostranjenost

Naseljava sve naše vode tekuće i stajaće. Hrani se zooplanktonom. Koristi se kao mamac za lov grabljivica.

Lov beovice

Najcešće se lovi "čerencem". Može i lakim ribolovnim priborom najlon debljine do 0,14 mm i udicom 18- 20. Mamci su komadići gliste, crvi (sitniji), hleb...

BODORKA(Rutilus rutilus)


Karakteristike

Bodorka (Rutilus rutilus) poznata pod ovim imenom ali i pod nekim drugim kao što su: platika, grunec, siruna, zlatooka. Ovo su u stvari nazivi za bodorku u drugim krajevima naše zemlje. Naseljena je posvuda a najviše je ima u rekama dunavskog sliva. Ljubitelj je mirnih i sporotekućih voda sa puno podvodnog i priobalnog rastinja. Najviše se zadržava na mestima bogatim trskom , rogozom i ševarom. Pored ovog, voli tvrdo dno gde voda nanosi i taloži prirodnu hranu. Karakteristike su joj: krupna srebrnasta krljušt koja se lako čisti, peraja su žuta, zavisno od temperature vode, kada prelazi u narandžasto-crvenu boju, pogotovo u zimskim uslovima kada je voda hladnija, dok joj je oko zlatno-žuto boje sa karakterističnom mrljom u gornjem delu oka pa joj odatle i potiče jedan od naziva, zlatooka. Vrlo je slična crvenperki, pa je oni manje iskusni ribolovci teško razlikuju. Može da dostigne težinu do kilograma, ali se lovi ona sitnija. Živi u jatima, pa kad ovo naiđe može te ga zadržati prihranjivanjem, a tada budite sigurni da će vam čuvarka biti puna.

Način lova

Prvo i osnovno je da odaberete dobro mesto sa čvrstim dnom i pristojnom dubinom, bogato travnatim lejama. Kada prilazite vodi, sve vreme lova budite tihi bez mnogo kretanja i trupkanja. Vrlo je osetljiva na zvučne vibracije i sumljive senke, i tada brzo napušta mesto jer je vrlo plašljiva i oprezna riba. Ovo ne mora da znači da vam nece doći novo jato, jer je bodorka riba pokreta, stalno se kreće i zato je ima duž cele obale.

Pribor

Teleskopski štap nikako kraći od 4 m, može samo duži, najlonski konac debljine od 0,10 do 0,14 mm, lak plovak vretenastog oblika koji se lako potapa. Bodorka ne trpi otpor, čim ga oseti ostavlja mamac i odlazi. Prilaz mamku joj je brz i nervozan, pa zato treba biti oprezan i brz na kontri. Plovak opteretiti tako da iz vode viri samo antena i obeleženi vrh plovka. Kako opteretiti plovak i rasporediti olovca? Prvo i osnovno, morate voditi računa da vam olovca koja koristite budu iste težine, nikakve kombinacije sa olovcima različite težine ne dolaze u obzir. Kada raspoređujete olovca vodite računa da vam prvo bude udaljeno od udice 25 cm a zatim vršite raspored prema vremenskim uslovima. Ako je mirna voda olovca treba grupisati ravnomerno, kod protočne vode preneti opterećenje prema plovku, ako je vetrovito a voda stajaća opterećenje ide ka udici. Mamac treba da bude pri samom dnu.

Mamci

Jelovnik joj je širok, od biljne hrane, preko trave i rastinja sa dna, do hrane životinjskog porekla. Najčešce se lovi na mesnog crvića. Prvog crvića navucite celom dužinom na udicu 14, a jednog zakačiti da jednim delom slobodno leluja i mrda u vodi, što privlači pažnju ribi koja onda brzo i hitro napada. Sem ovog mamka odlična je i crvena glista, ruža od belog hleba, mamac od sojinog brašna, ali su ovi mamci nesigurni jer ih okolna sitna riba brzo skine. U rano proleće kada je ostala riba tek probuđena iz zimskog sna, a neke zanete prirodnim nagonom za produženjem vrste, bodorka svojom agresivnošću uzima hranu i za vreme mresta, pa se često dešava da skoro svaka ulovljena bodorka ima utrobu punu ikre, što znači da je u ovo doba godine najaktivnija, pa je tada ribolovci masovno love. U ovo doba godine nije potrebna neka posebna hrana da bi smo je zadržali na mestu lova. Dovoljno je pomešati stari hleb sa koncentratom za piliće, uz dodatak šaku-dve mlevenog prženog suncokreta, malo prženog semena konoplje tucanog u avanu, dodati miris anisa ili vanile, ovo dobro umesiti, praviti kugle da su malo čvršće, veličine pesnice, i bacati ih na mesto pecanja. Ako želite da hrana bude jača ubacite jednu do dve šake crvića koje umešate u hranu. Još bolji efekat postići će te ako hrani dodate malo pileće krvi što kod bodorke izaziva poseban nagon prema hrani.

BROTFIŠ (Leuciscus idus)


Raspostranjenost i mrest

Naseljava prvenstveno nizijske delove većih reka, ali se sreće i u mirnim vodama kao što su zalivi i kanali. Kod nas ga ima duž celog toka Dunava i Save, a vrlo je brojan i u kanalima sistema DTD. U pritokama Dunava i Save ga takođe ima, ali samo u nizijskom delu. Brotfiš se mresti u Martu-Aprilu, pri temperaturi vode od 7 do 8 stepeni. Inkubacija oplođene ikre traje 15-20 dana. Polnu zrelost stiče 3-5 odnosno 5-7 godine zivota.

Aktivnost i mesta zadržavanja

Brotfiš je jatna riba. Jata čine jedinke istog uzrasta. Jedino krupniji primerci lutaju u parovima ili pojedinačno. Na istom mestu se retko može uloviti više takvih komada. Kad prođe zima, brotfiš postaje aktivan već u rano proleće čim voda počne da se greje. Posle mresta se intenzivno hrani i tada se uspešno lovi na ružu od svežeg hleba, valjke od kukuruznog brašna, koricu hleba, gliste i crviće. S dolaskom toplih letnjih dana aktivnost mu se povećava i vrhunac dostiže od Jula do Septembra. Kada temperatura vode počne da opada, i aktivnost brotfiša se smanjuje i tada počinje da se povlači u dublje delove vode gde i prezimi. Brotfiš je vrlo osetljiva i plašljiva riba. Ima dobro razvijeno čulo vida, a posebno je osetljiv na vibracije iz vode ili sa obale. Na površinu se diže samo u ranim jutarnjim časovima. Na površinu izleće i kada juri sitnu ribu kojom se hrani ili radi skupljanja gusenica ili insekata koji putuju površinom. Najradije se zadržava u priobalnim delovima toka na dubini od 1-3 m, uglavnom pri dnu, na mestima gde se mešaju vode sa brzaka i iz tisaka. Na plićim mestima se može naći u blizini izliva kanalizacije ili izliva klanica i sličnih objekata. Brotfiš koji se duže zadržava na takvim mestima nije ukusan za jelo, jer mu meso poprimi neugodan miris.

Vreme, mesta i pribor za lov

Najpogodnija mesta za lov su delovi obale utvrđeni kamenom, mesta gde su potopljeni brodovi ili šlepovi, isteci poljskih kanala preko prebacanih pumpi, mesta sa potopljenim oborenim drvećem, kladama i panjevima itd. Na takvim mestima se gotovo sigurno nalazi i uspešno lovi. Najbolje vreme za ribolov su rani jutarnji sati i predvečerje, a može se loviti i noću. Lovi se na sva tri najčešća načina: na plovak, dubinski i varalicom. Pribor za lov na plovak ne razlikuje se mnogo od pribora za lov ostale bele ribe. Štap sa mašinicom ili bez nje treba da bude dug bar 3,5 m , nešto tvrđi, sa dovoljno osetljivim vrhom. Najlon 0,15-0,25 mm, bez obzira na boju treba da bude elastičan i jak. Udica po vlastitom izboru, ali jaka i dovoljno oštra od broja 12 pa do 6. Plovak treba da nosi 3-5 g olova, može se montirati kao fiksni ili klizeći, zavisno od dubine vode i daljine na kojoj se lovi. Lov dubinskom metodom je moguć, ali se retko koji ribolovac odlučuje da brotfiša lovi samo na taj način jer za to i nema neke posebne potrebe. Kada se odabere dobro mesto za ribolov i pripremi najpogodniji pribor, pristupa se prihranjivanju pahuljicama od svežeg hleba, dobro nakvašenim i umešenim starim hlebom, zdrobljenim zrnevljem kuvanog starog ili mladog kukuruza, sitnijim komadićima valjka od kukuruznog brašna ili nekom dokazanom kupovnom teškom hranom. Prihranu treba otežati da bi pala na dno tačno tamo gde će se loviti. Za to dobro posluži hrana pomešana za zemljom ili tvrdim blatom. Ne bi trebalo preterati sa količinom bačene primame i bolje je bacati pomalo, s vremena na vreme, nego mnogo odjednom. Dobar mamac je i nekoliko crvića na udici. Brotfiš voli da pojede dobar zalogaj i teško mu odoli kad na njega naiđe. Udica sa mamcem mora pri kretanju da dodiruje dno. Mamac koji prolazi iznad dna brotfiš ređe uzima. Čak i kad je voda mutna moguć je uspešan ulov, jer je čulo mirisa kod te ribe dobro razvijeno i izgleda da je ono odlučujuće za pronalaženje hrane u takvim uslovima. Brotfiš udicu sa mamcem uzima punim zahvatom usta, tako da plovak zastane kao da je udica zakačila dno. Posle nekoliko trenutaka, plovak brzo potanja u pravcu dubljeg dela vode. Tada treba učiniti lakšu kontru. Jača nije preporučljiva zbog mekanih usta koja bi pri tom mogla biti prosečena udicom. Zakačen na udicu, uporno se brani, naročito pri površini kada iskače iz vode i pravi trzaje glavom. Krupnije komade treba prihvatati meredovom.

BUCOV (Aspius aspius)


Bucov

Pripada rodu (Aspius) iz familije Cyprinidae. Predstavlja riblju vrstu veoma zanimljivu za sportski ribolov. U našim uslovima naraste do 80 cm i dostiže maksimalnu težinu do 8 kg. Zbog nedostatka zuba usta su mu duboko usađena, te pripada gutačima koji svoju lovinu prihvataju zubolikim izraštajima na škrgama i prosleđuju je ka hrapavom ždrelu. Kod primeraka dužine do 2 kg telo je izduženo, naoružano vrlo jakim perajnim sistemom koji se završava veoma moćnim repom. Krupniji primerci blago su pogrbljeni od glave do leđnog peraja, sa spuštenim trbuhom. Boja leđa kod bucova je tamno zelena, bokovi su srebrnasto-plavkastog sjaja dok je trbuh bele boje.

Rasprostranjenost

Živi u celoj Evropi osim severne Škotske, Irske, Danske i jugozapadne Engleske. U Skandinaviji živi samo na jugu, dok Finske reke posećuje samo na zapadu.

Životni prostor

Obitava u svim većim kanalskim sistemima, rekama i jezerima. Veći deo dana provodi u mirnoj vodi. Na prelive prirodne ili veštačke, stubove mostova i usća voda, dolazi uveče i rano ujutro da bi se hranio. Što su primerci veći jata su manja, tako da nije nikakvo čudo videti kapitalnog bucova da lovi sam.

Hrana

Uglavnom životinjskog porekla: (crvoliki) beskičmenjaci, člankonošci, kaugler i sitna riba.

Razmnožavanje

Polnu zrelost ženke dostižu u petoj-šestoj godini, a mužjaci u petoj godini života (veličina preko 30 cm). Intenzivno polaganje jaja traje od aprila do kraja maja, ženka polaže oko 100.000 jaja čiji razvoj traje od 14-21 dan.

Lov bucova

Za uspešan lov je dobro imati štap akcije "A" ili "B", težine bacanja 20-40 grama ili 30-60 grama ako se očekuju krupniji primerci. Štap treba da ima dobre bacačke mogućnosti jer se u lovu na bucova mora daleko zabacivati, čak i do 50m. Debljina najlona ne bi trebalo da prelazi 0,30mm. Najbolje su marke elastičnih, srednje mekih najlona. Neistegljivi i kruti najloni nisu pogodni jer se lako i brzo upredu. Mašinica treba da ima velik prenos (da bude brza) od 1:5 i veći. Poželjan kapacitet špulne je najmanje 100 m najlona 0,40 mm. Kočnica treba da bude tačno podešena u zavisnosti od debljine i jačine najlona. Veštačke mušice koje se koriste su na udicama veličina 1-10, obično su ručni rad i spadaju u kategoriju fantastičnih mušica što znači da nisu pravljene po uzoru na nekog insekta iz prirode. Kod pravljenja sistema za lov, dobro je kombinovati mušice svetle i tamne boje, zatim manje sa većim... Sisteme sa mušicama treba zabacivati nizvodno, odnosno poprečno na tok vode i brzo ih povlačiti sa visoko podignutim vrhom štapa. Najbolja mesta za ovakav lov koja su i ujedno omiljena mesta na kojima bucov boravi i lovi su prelivi, kamene regulacije (neperi, šporovi) i peščane plaže. Najbolje doba dana za lov su pozno jutro i rano popodne, a najbolji uslovi za ribolov su razdoblja kad vodostaj Dunava stagnira ili kad je u manjem porastu. Na opisani način se bucov lovi od marta do kraja novembra. Ne treba dozvoliti da udarci krupnih bucova budu iznenađenje. Kočnica mašinice treba da bude popuštena jer je udarac bucova "surov", a osim toga krupan primerak na udici je izuzetan borac. Svaka greška pri zamaranju takvih primeraka se kažnjava gubitkom ribe jer su udice relativno sitne pa su za zamaranje potrebni strpljenje i puna kontrola situacije u svakom trenutku.

ČIKOV (Misgurnus fossilis L.)


Veličina

Naraste do 30 cm.

Rasprostranjenost

Riba nizijskih voda crnomorskog sliva. U drugim slivovima Srbije ga nema. Naseljava tihe, mirne vode, mrtvaje, kanale sa muljevitim dnom i ne voli velike dubine. Može da preživi i u uslovima gde bi svaka druga riba uginula. Uz pomoć jednog creva apsorbuje kiseonik iz vazduha i stvara rezerve, pa može ukopan u vlažnom mulju da opstane i po mesec i više dana.

Lov čikova

Lovi se vađenjem mulja ili vršama, lako i dugo se čuva u akvarijumima i raznim kantama na čijem dnu ima nekoliko santimetra muljevitog peska i nešto vode. Čikov je izuzetan mamac za soma, a osim soma čikova rado napadaju i štuka, smuđ, bucov i jegulja. Čikov je i najpouzdaniji meteorolog. Možete ga držati u akvarijumu i posmatrati njegovo ponašanje. Dan-dva pre promene vremena čikov se uznemiri i sa dna akvarijuma izlazi na površinu vode po kojoj nervozno pliva do pred samu promenu vremena ili pojavu vremenske nepogode.

CRVENPERKA (Scardinius erythrophthalmus)


Potiče prvenstveno iz velikih jezera, prirodnih i veštačkih, ali i iz manjih voda kao što su bare, iskopi. Može se naći i u mirnijim odsecima tekućih voda uz deverike. Crvenperka boravi u blizini vodenog rastinja kao što je lokvanj, drezga, šaš, trska. Ređe izlazi na otvorene vode, a tokom zime se u jatima povlači u dubine. Prosečna dužina odrasle jedinke iznosi između 20 i 30 cm, a kapitalaca težine preko pola kilograma i 35 do 40 cm. Najteži poznati primerci crvenperke bili su preko dva kilograma, ali su to mahom bili hibridi iz ukrštanja sa deverikom ili drugom krupnijom ribom iz familije ciprinida. Crvenperka se od Belice razlikuje po položaju usta, više su uzdignuta, po oštrom prelazu između trbuha i podrepnog peraja, kao i daleko povučenom leđnom peraju prema repu. Lovi se na glistu, kukuruz, hleb, crve, mušice, larve.

Crvenperka je prava letnja riba. Posle mrešćenja u periodu od aprila do juna, u zavisnosti od pojedinih voda, dobro se lovi sve do jeseni. Po položaju usta može se zaključiti gde i kako crvenperka hvata insekte. Hvata ih na površini vode i to isključivo tokom dana pri sunčevoj svetlosti. Ponekad se mogu primetiti kako svojim leđnim perajima seku vodu ostavljajuci blage talasiće iza sebe. Crvenperka voli bistru vodu. Kao i štuka i crvenperka se uglavnom oslanja na čulo vida. Vode bogate crvenperkama često su isto toliko bogate i štukama. Njeno omiljeno boravište je u vodama punim rastinja, a najradije boravi u širokim poljima šaše i trske koja po pravilu nude obilje raznovrsne hrane, pre svega sitne životinjice. Dakle, treba je tražiti među vodenim biljem.

U ribolov na crvenperku ide se plovkom (prirodno je da i ovo pravilo ima izuzetaka). Najpogodniji su oni mamci koji sporo tonu ili oni koji ostaju na površini vode. Između ostalih takvi su hleb, crvi. Posle zabacivanja plovak se na površini vode mora brzo uspraviti jer se često dešava da se mamac zgrabi još u fazi tonjenja. Sem toga češće se mora zabacivati i to daleko i precizno da bi se imalo uspeha u izlovljavanju jata uz ivicu polja obraslog šašom. Ribolov vaglerom je izuzetno povoljan metod. Koristi se za lov ispod površine vode tako da se između gornje olovne kuglice na struni i graničnika plovka iznad ušice ostavlja dovoljno slobodnog prostora po kojem se mamac bez problema može kretati. Zatezanjem strune mamac se diže a otpuštanjem i labavljenjem se spušta na postavljenu dubinu. Kada se koristi providna vodena kugla onda se preporučuje kugla manjih dimenzija jer veće proizvode jak pljusak prilikom dodira sa površinom vode, pogotovo ako se izbacuje na veću daljinu. Jato crvenperki se lako može uplašiti i razbežati usled nepažljivog ubacivanja hrane. Međutim, ove ribe se manje plaše od montaže unete u vodu i bez zazora prihvataju i mamac na većoj udici. Uobičajeno je korišćenje najlona od 0.20 mm na štapu od 3 do 4 m sa stacionarnom rolnom. Odgovara udica veličine 14 i manje u zavisnosti od vrste mamca. Podrazumeva se da se hranjenje riba uvek isplati. Komadići prepečenog ili starog hleba magično privlače crvenperku, ponekad čak i onda kada vetar duva sa obale prema otvorenoj vodi. Loptice hrane koja se ubacuje na dno treba da sadrže deliće koji će se posle rastapanja loptica dizati ka površini. Mešavina treba da bude takvog sastava koji će omogućiti brzo razlaganje ubačenih loptica. Provereni, klasičan način primamljivanja riba predstavlja fiksiranje na dnu komadića starog hleba u odgovarajućoj mreži. Crvenperke su u pravom smislu reči uporni i čvrsti borci pa zbog toga zakačenu ribu treba što pre izdvojiti iz jata kako se ostale ne bi uznemirile i razbežale. Kapitalci se najčešće nalaze u sredini jata ili ispod njega. Ponekad se mogu uloviti i veštačkom mušicom. Crvenperka spada u malobrojne ribe koje se uspešno love na mušice, ukoliko posle njihovog dodira sa površinom vode nastanu "izdajnički" kružići, talasići na vodi koji će svakako privući pažnju crvenperke koja traga za insektima.

CVERGLAN (Ictalurus nebulosus)


Većina naših sportskih ribolovaca koji love na plovak ili dubinski ima loše mišljenje o cverglanu. Kada im se, makar samo u razgovoru, pomene cverglan, najčešća reakcija je samo što dalje od njega. Ta odbojnost dolazi otuda što je cverglan svaštojed i veliki proždrljivac, pa svaki mamac koji se nađe na udici, a koji može da proguta, napada bez zazora. To mu je donelo reputaciju dosadne ribe i njegova pojava na mestu odabranom za ribolov obično znači njegovo napuštanje. Drugi razlog za odbojnost prema cverglanu su verovatno tri oštre bodlje čiji ubodi mogu da izazovu prilično jake bolove koji potraju i nekoliko sati. Zbog svega toga ga mnogi ribolovci, pa i neki ribolovni stručnjaci svrstavaju u riblji korov. Zbog zdepastog tela, velike široke glave i bodlji, dobio je u našim krajevima nekoliko lokalnih imena: patuljasti somić, terpan, manjov, glavonja, bodonja, regan... Cverglan je prenet u evropske vode sredinom osamdesetih godina prošlog veka iz svoje pra postojbine, Severne Amerike. Suprotno predviđanjima, u evropskim vodama nije uspeo da se prilagodi na ošekivani i željeni način. Zakržljao je pa njegova najveća težina retko prestiže 500-800 gr, a dužina 15-25cm. Prema podacima iz Amerike njegova tamnošnja sabraća dostižu težinu od 2-3kg i predstavljaju vrstu izuzetno zanimljivu za sportski ribolov.

Staništa u našim vodama

Cverglan naseljava sve nizijske vode dunavskog sliva. Najradije nastanjuje mirnije vode, posebno stajaće, kao što su bare, kanali, mrtvaje. U brzim tekućim vodama je izuzetno redak. U vodama koje naseljava svoja staništa nalazi u delovima sa većom dubinom i dnom koje je puno panjeva, granja, ševara i podvodnog rastinja. Cverglan je riba koja živi u jatima koja sadrže jedinke istog uzrasta. Kada krene u potragu za hranom, napušta skrovište, pa se onda može naći i u plićacima. Kod izbora hrane zaista ne bira mnogo. Za njega je ukusan zalogaj sve ono što može da savlada i proguta, uključujući i žive ribice za kojima se ponekada digne sve do površine u nastojanju da ih uhvati. Najčešći sadržaj želuca upecanih cverglana čine sitne ribe, pužici, skoljke, račići i razne vrste vodenih insekata.

Osnovne odlike

Potencijal razmnožavanja i sposobnost preživljavanja su kod cverglana veoma veliki. Mresti se od maja do juna, pri čemu polno zrele ženke izbacuju relativno velik broj jaja (u odnosu na veličinu). Zbog toga se i događa da brojnost cverglana u vodama koje mu odgovaraju može dostići zaista impozantne razmere. Nesumljivo je da se takvo masovno razmnožavanje cverglana negativno odražava na populacije ostalih ribljih vrsta u tim vodama, pogotovo zbog toga što cverglan jede ikru drugih vrsta u vreme njene inkubacije i što, kao grabljivica, jede i tek izleglu mlađ drugih vrsta. Ako se tome doda da je odrasli cverglan izuzetno izdržljiv i otporan kako na visoke tako i na niske temperature vode, uključujući i preživljavanje pod ledom, razumljivo je da iz tog ugla gledanja nekima od sportskih ribolovaca mora da bude antipatičan. Prirodni neprijatelj cverglana bi, po prirodi stvari, mogli da budu som, štuka i smuđ.

Aktivnost i izbor mesta za ribolov

Cverglan je, dakle, veliki proždrljivac. Napada i guta sve mamce biljnog i životinjskog porekla koji se nađu na udici: hleb, valjak, žito, grašak, kukuruz, sve vrste glista, crviće, pijavice, sitnije žive ili mrtve ribice, parčiće ribica... Kao i većina grabljivica, aktivan je u jutarnjim i predvečernjim časovima, ali i noću. Danju najčešće pravi pauze u ishrani u trajanju od 2-3 sata, ali ponekad tih pauza ne bude. To naročito važi za jesenji period, septembar i oktobar. Aktivnost mu se smanjuje sa padom temperature vode. Zimu provodi kao i njegov veliki sabrat som. Budi se čim temperatura vode počne znatnije da raste, a to je kod nas druga polovina marta. Posle zimskog razdoblja aktivno jede, ali nije uvek lako pronaći mesta na kojima boravi. Kada se takva mesta otkriju, poželjno je da se nekoliko kedera isecka na sitne komade koje treba baciti na to mesto kako bi se on tu sakupio i uspešno lovio.

Pribor za lov i izbor mamca

Za pecanje cverglana nije potreban neki naročiti pribor. Pecanje štapom sa mašinicom nije obavezno i ako je to praktičniji način. Peca se na plovak ili dubinskom metodom. Dubinski metod se obavezno primenjuje na tekućoj vodi, a na mirnim vodama je daleko pogodniji metod pecanja na plovak. Debljina najlona je u granicama 0,20-0,30 mm, najbolje 0,25-0,27 mm. Udice su broj 8-6, oblik nije naročito bitan, bitno je da budu dobro naoštrene. Kod pecanja dubinskom metodom, mogu se vezati dve udice; jedna ispod, a druga iznad olova. Za predvez nije potrebno koristiti tanji najlon od osnovnog i on treba da bude dug 15-20 cm. Olovo treba da bude klizeće, a težinu valja uskladiti sa dubinom i brzinom toka ne preterujući u pogledu težine. Pecanje na plovak podrazumeva najklasičniji sistem za tu vrstu ribolova, sa klizećim olovom ispod plovka i jednom udicom na kraju osnovnog najlona. Dubinu treba podesiti tako da udica sa mamcem bude neposredno iznad dna ili da ga blago dodiruje. Najpogodniji mamac za dubinsko pecanje su poveći komadi belih ili crnih ritskih glista, sitniji durboci, manji kederi ili repići od kedera. Za plovak su najbolji mamci žive ili mrtve plavojke koje se nalove pomoću čerenca. I pri tom pecanju dobre rezultate daje repić kedera umesto cele ribice. Zapamtite, ovde važi pravilo: veći mamac na udici, krupniji cverglan u čuvarci. Kada se primete prvi trzaji kod pecanja na dubinku ili podrhtavanje plovka, ne treba žuriti sa potezanjem. Cverglana treba ostaviti da "odradi svoje" , pa potegnuti tek kad savije vrh stapa ili podvuče plovak pod vodu. Ne valja da kontra bude prejaka, već takva da se udica ubode u usnu ili u unutrašnjost usta. Veći mamac cverglan ne guta odmah, već ga neko vreme zadržava u ustima pokušavajući da ga samelje radi lakšeg gutanja. Manji mamac, naročito crvenu glistu odmah proguta, sve do želuca, pa se tada udica teško vadi ili se otkine. Krupniji primerak cverglana zakačen na udicu bori se kao som, pokušavajući da se domogne prepreka u vodi u kojima će potražiti spas. Zbog toga pri lovu na plovak i nije preporučljivo korišćenje više od jedne udice. Ako pogodimo pravo mesto i vreme kada cverglan krene u potragu za hranom, može se desiti da za kratko vreme ulovimo i po 10-15 komada, a to je lep pecaroški uspeh i pravo zadovoljstvo.

Zadovoljstvo za početnike

Meso mu je veoma ukusno, od njega se može pripremiti više ukusnih jela. Posebno je dobra riblja čorba. Osim toga, cverglan je zanimljiv i kao riba koja često grize i u vreme kada druge vrste to ne čine pa tako može da pruži zadovoljstvo i zabavu svima, a naročito mlađim ribolovcima, početnicima.

DEVERIKA (Abramis brama)

Opis i grada
Deverika pripada redu šarana (Cyprinioformes), porodici šarana (Cyprinidae) i potporodici klena. Telo joj je visoko (posebno kod starijih primeraka i primeraka iz dubljih jezera) i bocno spljošteno. Mladi primerci su srebrnaste boje. Kod starijih, leda dobijaju zagasito zelenu boju, hrbat se izdiže, odvajajuci srazmerno malu glavu, sa malim, gotovo završnim, mada ipak malo niže postavljenim ustima. Usta, sa predvilicnim i vilicnim kostima, vrlo su mekana. Ždrelni zubi su jednoredni i ima ih po 5 na svakom petom škržnom luku. Posebna karakteristika deverike je izrazito dugo analno peraje, sa 26-31 (po ruskim izvorima 24-33) žbicom. Po broju žbica, ova vrsta se može razlikovati od crnooke deverike Abramis sapa (Pallas, 1811) sa 41-48 žbica, Kesege Abramis ballerus sa 39-46 žbica, šljivonosa Vimba vimba 20-25 žbica, i krupatice Blicca bjoerkna sa 22-26 žbica. Deverika može narasti do 75 cm dužine i do 6 kg težine, a životni vek može biti i do 20 godina, premda su prosecni primerci deverike u ulovu od 30-40 cm dužine i 0,5-1,5 kg težine.
Staništa, aktivnost i ishrana
Najcešce stanište deverike su reke, ali se srece i u jezerima i kanalima gde ima dovoljne dubine i dovoljno kiseonika. Kao i vecina ostalih ciprinida i deverika je jatna riba, bez obzira na uzrast. Jato je uvek uniformno, sastavljeno od jedinki približno istog uzrasta, i na podrucjima koja nisu izrazita hranilišta i mrestilišta, uglavnom se srecu cista jata deverika. Samo na hranilištima i mrestilištima u ulovu se pored deverika mogu naci i ostale "bele ribe", kao brotfiš, bodorka, idr. Aktivnost deverike zavisi pre svega od doba godine, koje odreduje temperaturu vode, i od doba dana, koje odreduje dinamiku ishrane. Preko zime, deverike se krtože, osim u slucaju da pronadu podrucje priliva toplije vode (termocentrale, kanalizacioni izlivi, dubine u lukama ispod šlepova isl.) gde ima dovoljno hrane. Sa nastupanjem proleca i zagrevanjem vode, deverike postaju aktivnije i krecu u potragu za hranom neophodnom za dozrevanje polnih žlezda i pripremu za mrest. Mlade jedinke se hrane sitnijim predstavnicima faune dna (pužici i školjkice i dr.). Jelovnik starijih je slican, samo što jedu vrste vecih dimenzija. U bogato zatravljenim podrucjima, deverike ce "pasti" vegetaciju, ali ne zbog nje same, nego zbog obilja racica i larvi raznih insekata u toj vegetaciji. S proleca deverika se hrani preko celog dana, iako najintenzivnije ujutru i predvece. Sa zagrevanjem vode, vreme hranjenja se deli na jutarnji i vecernji period. Sa nastupanjem jeseni i zahladenjem, prelazi se ponovo na režim slican onom u prolece do dolaska zime i krtoženja. U potrazi za hranom jata deverika borave i na muljevitim, i na peskovitim pa cak i kamenitim terenima. Ujutro i u manjoj meri, predvece u leto, deverike prilaze obali iz dubine i matice reke, radi ishrane, a najveci deo vreline letnjeg dana provode u dubljim i svežijim delovima matice. Letnje noci provode u plicoj vodi. Brzina rasta deverike je vrlo promenljiva i zavisi od odlika staništa, pre svega kolicine dostupne hrane u njemu.
Razmnožavanje
Mrest deverike nastupa u aprilu i traje do kraja juna pri temperaturi vode izmedu 10 i 14 stepeni. U plitkoj vodi (0,2-0,5 m dubine), dobro zatravljenoj vodi, deverike se mreste u društvu ostalih, njoj srodnih vrsta "bele ribe", polažuci ikru na vodenu vegetaciju. Mrest se najintenzivnije odvija ujutru, izmedu 6 i 9 sati, na mestima zašticenim od vetra i ne traje duže od 2-3 sata. Polnu zrelost deverike sticu vec u trecoj godini života (mužjaci), a najkasnije do pete godine (ženke). Ženka u zavisnosti od uzrasta tj. velicine, položi od 100 000 do 580 000 komada ikre. Deverika kod nas, kako je vec pomenuto, spada u tzv. "belu ribu" i racuna se kao riba III kategorije. Zakonom o ribarstvu je zašticena minimalnom dužinom izlova od 20 cm.
Iskustva u lovu
Veoma je osetljiva na promenu vremena i u to vreme je ne interesuje ponudeni mamac. Pred kišu i oluju silazi na dno i traži rupe u kojima ce se sakriti ili cak zavuci u podlogu. Ne dira udicu pri severnom i severnoistocnom vetru, a dobro jede pri južnom i jugozapadnom vetru. U toplim danima aktivnija je po oblacnom vremenu nego po suncanom. Deverika ne uzima odmah mamac, vec ga drži u "trubici" i ne mrda sa mesta, a tek posle nekog vremena, kad reši da pocne da guta, krece na stranu. To se slaže sa ribolovnom literaturom (i praksom), po kojoj deverika, izdižuci mamac, podiže i obara na vodu plovak, pa ga tek onda povlaci pod vodu.

GAVČICA (Rhodeus sericeus amarus)


Veličina

Naraste do 10 cm.

Rasprostranjenost

Živi u mirnim vodama crnomorskog sliva, plavnim terenima i barama. Koristi se kao mamac za lov grabljivica. Najčešće se lovi "čerencem". Može i lakim ribolovnim priborom najlon debljine do 0,14 mm i udicom 18- 20. Mamci su komadići gliste, crvi (sitniji), hleb...

JEZERSKA PASTRMKA (Salmo trutta m. lacustric)


Veličina

Prosek 2-4,5 kg, obično 6,5-9 kg, dostiže 30 kg.

Rasprostranjenost

Preneta iz alpskih jezera, riba ledničkih i veštačkih jezera na nadmorskoj visini preko 500 m.n.v.

Mamci

Najbolje su "suve" i "mokre" mušice veličine 8-12, a od varalica "Vobler", "Meps", "Torpedo" veličine 3-7 cm ( Ako ste sportski ribolovac zamenite trokrake udice običnim i izbrusite povratne jezičke, spadanja sa udica bez povratnog jezička su retka a povrede nanesene pastrmki ispod lovne veličine su minimalne ). Debljina konca 0,25 - 0,35 mm.

KALIFORNIJSKA PASTRMKA(Salmo gairdner)


Veličina

Obično 0,50 - 1,50 kg; Dostiže 16,8 kg.

Poreklo

U naše vode doneta iz Amerike, nastanjuje jezera i neke otvorene vode (srednje tokove). Gaji se u ribnjacima. Odlična riba za sportski ribolov.

Mamci

Najbolje su "suve" i "mokre" mušice veličine 8-12, a od varalica "Vobler", "Meps", "Torpedo" veličine 3-7 cm ( Ako ste sportski ribolovac zamenite trokrake udice običnim i izbrusite povratne jezičke, spadanja sa udica bez povratnog jezička su retka a povrede nanešene pastrmki ispod lovne veličine su minimalne ). Debljina konca 0,25 - 0,35 mm.

KARAŠ (Carassius carassius)


Veličina

Prosek 15 - 30 cm; Dostiže do 50 cm.

Rasprostranjenost

Živi u nizijskim vodama, barska riba može živeti i u mulju. Hrani se vodenim životinjicama i biljkama. Koristi se kao mamac za štuku, soma, smuđa...

Lov karaša

Lovi se lakim ribolovnim priborom, najuspešnije na plovak. Štap "takmičarac" od 5 - 6 metara, najlon debljine 0,10 - 0,16, udica br. 12-16, plovak nosivosti 0,5 - 1,5 gr. Od mamaca se koriste crvi, kuvano žito, hleb, gliste ...

KEČIGA (Acinpenser ruthenus)

Veličina

Do 1 m, dostiže 9 kg.

Rasprostranjenost

Živi u nizijskim vodama crnomorskog sliva. Jedini član iz porodice jesetri koja ceo život provede samo u rekama. Hrani se vodenim organizmima iz naselja dna.

Lov

Lovi se dubinski, a koriste se tanke i oštre udice veličine 8 - 14. Najbolji mamac je larva vodenog cveta, retko se može uloviti i na crvenu glisticu.

KESEGA (Abramis ballerus)


Veličina

Naraste do 30 cm i 1,5 kg.

Rasprostranjenost

Živi u nizijskim vodama, najčešće u velikim rekama i njihovim plavnim područjima. Hrani se životinjskim organizmima na dnu.

Lov kesege

Lovi se lakim ribolovnim priborom, najuspešnije na plovak. Štap "takmičarac" od 5 - 6 metara, najlon debljine 0,10 - 0,16, udica br. 12-16, plovak nosivosti 0,5 - 1,5 gr. Od mamaca se koriste crvi, kuvano žito, hleb, gliste ...

KLEN (Leuciscus cephalus)

Klen se lovi na više načina: dubinski, varaličarenjem, na plovak i na "pec". Dubinski metod lova se primenjuje za vreme većih voda, naročito u proleće i u kasnu jesen. Ostali metodi su uspešni u letnjem delu sezone. Naročito je zanimljiv lov na "pec", koji je specifičan za manje reke. Pribor koji se koristi može biti sasvim skroman. Dovoljno je imati vitak štap srednje dužine, laganu mašinicu sa namotanim najlonom prečnika 0,18-0,25mm, sasvim mali plovak i udicu, najbolje veličine oko broja 12. Najuspešniji mamac je skakavac. Pri zabacivanju udice nije potrebno voditi računa da mamac što laganije padne na površinu vode. Grublji udar udice sa mamcem i plovka o površinu vode izaziva klena da zagrize čak i da nije gladan. Ako ne zagrize posle nekoliko sekundi od zabacivanja, ceo se postupak ponavlja. Duže čekanje nema smisla. Iako kod zabacivanja ne mora mnogo da se pazi na narušavanje tišine, mestu za ribolov treba prići što tiše, bez naglih pokreta, naročito ako su klenovi na površini vode. Kada se zauzme dobra pozicija za zabacivanje, za kratko se sačeka, i kada se uveri da su klenovi ostali tu, počinje se lov. Mamac treba da padne 20-40 cm ispred uočenog klena. Ako na njega krene sitan primerak ne treba mu dozvoliti da ga on zgrabi, već ga povlačenjem najlona sprečiti u tome. U jurnjavi i otimanju za plen koje tada nastane udicu obično proguta najkrupniji klen iz grupe. Kada klen uzme mamac, pre kontriranja vrh štapa treba spustiti što bliže površini vode. Potezanje treba da bude kratko i dovoljno energično da bi se udica sigurno zabola. Zakačenom klenu ne treba dozvoliti da se izbacuje iz vode, jer se tada, u većini slučajeva, on uspešno oslobađa udice pre nego što ga izvučemo na obalu. Klenovi koji se love na taj način su teški 100-300 grama. Kapitalci teški i više od 2 kg su daleko ređi i oprezniji, ali se i oni ponekad ulove.

KLENIĆ (Leuciscus leuciscus)


Veličina

Obično 0,1 - 0,2 kg dostiže 0,4 kg

Rasprostranjenost

Rasprostranjen je u vodama crnomorskog sliva. Voli brzu i bistru tekuću vodu.

Lov klenića

Lovi se lakim ribolovnim priborom, na plovak, titranjem-na pec, udicama veličine 12-16, najlonom debljine do 0,18 mm. Mamci su hlebni valjak, hlebna ruža, crvi, gliste, gusenice, muve, skakavci, komadić mesa ...Može se loviti i varaličarskim (varalice tipa meps) i mušičarskim priborom (mokre mušice).

LINJAK (Tinca tinca)


Linjak, linj, linis (Tinca tinca) - naseljava naše kao i vode skoro cele Evrope, a prenet je i u Severnu Ameriku, Sardiniju, Australiju, Novi Zeland. Pošto voli topliju vodu severni delovi Skandinavije i bivšeg SSSR-a mu i nisu baš privlačni. Po ovome se čini da ga ima dosta u našim vodama ali je prava slika nešto drugačija...

Linjak je nalik na većinu šaranskih riba, a i član je te najbrojnije familije. Kao jedini predstavnik istoimenog roda, zastupljenog u celoj Evropi, pronašao je zavidno mesto i na trpezi. Telo mu je relativno zdepasto i izduženo, pokriveno gustim slojem sluzi, pa kažu da je "mastan" kao som. Sa njim ima još jednu sličnost, a to su brkovi, ali samo jedan par. Sva peraja su obla, s tim da su veća i deblja kod mužjaka i predstavljaju karakter za raspoznavanje polova. Na prvi pogled se čini da uopšte nema krljušti, ali one su sitne i duboko usađene u kožne nabore. Iako je ne zahvalan za čišćenje, to će te najlakše obaviti uz pomoc dudove kore, ili uz malo sirćeta u vodi. Usta su mu terminalna, na gore usečena, što je u vezi sa načinom ishrane. Međutim, ono po čemu se odmah razlikuje od drugih riba je njegova boja "močvarno" zelena (tamna) osnova sa zlatnim sjajem na bokovima i žućkasta na trbuhu, čine ga prepoznatljivim. Boja je u direktnoj zavisnosti od sredine u kojoj živi, te su i variranja velika.

Linjak je (globalno) stanovnik stajaćih i sporotekućih voda: bara, jezera, nižih delova reke, mrtvaja, rukavaca,... Posebno voli blato i glinovitu podlogu sa gustom vegetacijom. Može da preživi u vodama u kojima skoro nema kiseonika ili neko vreme da živi izvan nje, da podnese visoke letnje i niske zimske temperature i da se zakopava u mulj. Sve ovo čini linjaka neosetljivim na fizičke vode, pa zato i može da nastani male, zarasle bazene u kojima bi mnoge druge ribe uginule.

Mrestu se u plitkim vodama, u kasno proleće i rano leto (od maja do avgusta). Sitnu i lepljivu ikru odlaze na plitka mesta, vodene biljke i samo dno, pri temperaturi od 20*C. Mala zelena jaja izlegu se za šest do osam dana u larve, koje poseduju lepljivu žlezdu kojom se prilepe za listove biljaka i tako ostaju još nekoliko dana. Kada apsorbuju žumance jajeta počinju aktivno da se hrane zooplanktonom, planktonskim larvama rakova i insekata, crvima i drugim sićušnim životinjama koje čine faunu dna. Intenzivno se hrani samo leti, a pri temperaturi od 4*C prestaje da se hrani. Tada se zakopava i prelazi u zimski san, kao i druge šaranske vrste. Pri naglom zagrevanju vode, fiziološke funkcije organizma bivaju mu poremećene. U tim slučajevima prekida sa hranjenjem, leže na dno i miruje, u vidu letnjeg sna. Polnu zrelost dostiže u trećoj ili četvrtoj godini života, pri dužini od 20 cm. Iako mužjaci sazrevaju ranije od ženki, brzina rasta je u korist ženki. Maksimalna dužina je 70 cm i težina 8 kg. Krupniji primerci su uobičajeni samo za ribnjake, dok se u ostalim vodama kapitalcima smatraju i primerci od 2kg. Veoma je cenjen u ishrani, jer ima belo, sočno i ukusno meso i uzgaja se kao dodatni prinos u šaranskim ribnjacima. Zbog kvalitetnog mesa cene ga i sportski ribolovci naročito u Zapadnoj Evropi.

Najbolje se lovi na larve komarca.

Pored velike plodnosti, 300.000 do 400.000 komada ikre, sa životnim vekom od 10 godina, prirodna reprodukcija je smanjena i odvija se samo pod odgovarajućim uslovima. Iako se smanjenje brojnosti populacije ne uočava zahvaljujući intenzivnom uzgoju u ribnjacima, veliki problem je nestajanje plavnih, močvarnih područja koja inače čine prirodna plodišta i pogodna mesta za mrest svih riba. U Centralnoj Evropi je zbog komercijalnih razloga veličina ulova ograničena uz zatvorene sezone za ribolov, a uzgoj, kojim se bave ribolovni klubovi, doprinosi njegovoj sadašnjoj distribuciji i brojnosti. Zaštita linjaka, kao i drugih riba, vezana je za zaštitu nižih delova reka, proširivanja obalske vegetacije i povezivanje rukavaca sa glavnim tokom. Kod nas je planom i programom predviđena njegova reintrodukcija, ponovno unošenje u vodene ekosisteme, i to prvenstveno na zaštićenim prirodnim dobrima. Na taj način može se pomoći ovoj vrsti da bude manje ugrožena i zavisna od veštačkog uzgoja.

LIPLJEN (Thymallus thymallus)


Lipljen (lipen, lipljan) Thymalsus thymallus živi u tzv. "pastrmskim" vodama: brzim, čistim i hladnim potocima ili rekama. Za razliku od pastrmke (pastrve, Salmo trutta) on ima neobično veliko leđno peraje i glavu, koja se sužava u zašiljeni špic sa malim jedva vidljivim ustima, zbog čega se i lovi sa manjim mušicama. Lipljen je brzi lovac na mušice, koje padaju, ili samo dodiruju u letu vodenu površinu. Tu je i lepota borbe ribolovca i lipljena. Jer, on u deliću sekunde, kada mušica dodirne vodu, kao munja izleti sa dna i zgrabi je. Ali, za razliku od drugih riba, ova nikad ne proguta odmah uhvaćenu mušicu, već je osetljivim usnama i nepcima oproba, i onda, ako nije po ukusu, jednostavno ispljune. Slobodno ga mogu nazvati ne riba, već lisac, koga je teško prevariti. Njemu sve smeta i Vaser kugla i iole deblji najlon i senka ribolovca i loše nabačena mušica. Neobično je važna veština u lovu na lipljena. U trenutku kad krene, zaleti se na mušicu, treba zaigrati štapom. Jer, ako je već progutao mušicu, i mi osetili jak udar, pa tek onda reagovali-budite sigurni da tog lipljena nećete videti. Nestaće. Potom odmah promenite mesto jer lipljen se ne vara dva puta. Štos je u tome ko će pre reagovati-ribolovac ili riba, lovac ili žrtva. Lovcu je i do trofeja, a lipljenu do života. Lipljen retko naraste preko kilogram i po. Medjutim, lovljeno je dosta lipljena od kilograma. Ostali iznad kilograma su već orijaški lipljeni. Veoma je borben kada se nađe na udici. Oprezniji je od pastrmke, pa teško postaje plen ribolovaca početnika. Najbolje mušice su: Hard'ys favourite, Gouverner, Kozarica. U lovu lipljena veoma je važno, dobro se sakriti. Najviše ga ima u Drini. Međutim, ponekad zaluta i u Gradac, Mlavu, Resavu. Najčešće je u društvu sa pastrmkom, ali često nešto nizvodnije. U jakim strujama ga ne treba tražiti (bar ne one krupnije), jer radije boravi u tihim i dubokim razlivima. Lipljen je srebrnasto zelene i braon boje. U našoj zemlji nije dozvoljeno izlovljavanje lipljena ispod 30cm. Kada voda otopli diže se blize površini, tako da napada uglavnom suve mušice. Mresti se u razdoblju mart-maj. Lov prirodnim mamcima zabranjen je i kažnjiv.

MANIĆ (Lota lota)


Ova neobična, vrlo interesantna i retka riba, naseljava vode sliva Dunava. Krajnja južna tačka njenog areala su pastrmske vode oko Plavskog jezera i reka Lim u Crnoj Gori. Manića tamo nazivaju "derača" i tu dostiže i više od 2kg težine. Početkom ovog veka, bilo je dosta manića u gornjem toku Velike Morave. Lovljeni su primerci težine do 3kg. Stari ribari tvrde da ga je bilo mnogo kao i soma. Međutim, ni izdaleka nije bio cenjen kao som. Od tog vremena, a naročito posle Drugog svetskog rata, brojnost manića je stalno opadala, najverovatnije zbog povećane zagađenosti vode. Manić spada u porodicu bakalara koji su najzastupljeniji u severnim morima a naseljavaju i reke i jezera od Skandinavije do Japana. Neke morske vrste dostižu težinu i do 50 kg. Zbog svog porekla, manić je jedina naša riba koja se mresti i aktivna je zimi. Za vreme leta mu se aktivnost bitno smanjuje, slabo se kreće i hrani se nastojeći da se zadrži na najdubljim mestima gde je voda najhladnija. Kada ga običan ribolovac ugleda u prvi mah pomisli da se radi o somu. Pažljivim posmatranjem brzo se uoče razlike: vilice su srazmerno manje i zašiljenije, naročito ako se posmatraju odozgo i na donjoj vilici se nalazi jedan karakterističan brk. Leđno peraje je dugo i proteže se do repnog koje je polukružnog oblika. Analno peraje, po dužini je slično kao kod soma. Koža je prekrivena sitnim krljuštima preko koje je sloj prilično vodenaste sluzi. To je uticalo da dobije i lokalni naziv "žabar". Manić je kao izrazita riba dna dosta lenj. Preko dana retko napušta svoja skrovišta osim kada ga na to ne primoravaju visoke vode. Aktivan je isključivo noću i tada se lovi, najčešće u blizini skrovišta od koga se ni tada mnogo neudaljava. Iako je grabljivica, hranu uzima nežno kao šaran. Za razliku od njega, hranu koju jednom uzme u usta ne ispušta sve dok je ne proguta. Zbog toga pri lovu treba malo sačekati sa kontrom. Najbolji mamac za lov manića su: sitni kederi (karaš i beovica), gliste, živinska creva i sveže iznutrice domaćih životinja (jetre i bubrezi). Varalice ne napada. Kada zimi na Dunavu slabo radi smuđ, varaličari imaju običaj da konstatuju: "nešto pipka tvistera, neće da ga proguta, to je manić". Sezona ribolova manića pada u vreme kada som miruje, između ostalog i zbog toga što mu je upravo som najveći prirodni neprijatelj. Na velikim panonskim rekama manić se uspešno lovi od Novembra do početka Aprila. Najvažnije je otkriti njegova staništa u vreme kada radi i kada se u tome uspe, na istom mestu se može upecati nekoliko komada. Uspeh u ribolovu najčešće postižu ribolovci koji zimi, na kedera pecaju štuku ili smuđa. Njima se dešava da "pogode manića" kog onda danima uspešno love. Na našim rekama manić je aktivan i jede na mahove. Nekih godina se dobro lovi na Dunavu, nekih na Tamišu, a nekih na Tisi. Na našim velikim rekama manić se obično peca iz čamca na potezima sa kamenim dnom ili sa obale koja je podlokana i ima korenja od vrba. Udica sa "mrtvim" mamcem treba da leži na dnu, a ako se koriste živi kederi, oni treba da se nalaze nešto iznad dna. Dobra je i kombinacija sa dve udice, jednom ispod, a drugom iznad olova. Pribor koji se koristi je isti onaj kojim se lovi smuđ, uz upotrebu tanjeg najlona za predvez (0,25mm). Prosečna težina primeraka koji se love kod nas je, na žalost prilično skromna, 200-500gr. Primerci teži od 1kg se vrlo retko ulove. Manić zakačen na udicu nije veliki borac i uglavnom se lako vadi iz vode. Problemi mogu da nastanu jedino ako ribolovac nije u blizini štapova jer manić koji proguta udicu nastoji da se uvuče u sklonište koje je najčešće između potopljenog korenja drveća sa obale. Meso manića je prilično ukusno. Pri čišćenju kožu treba odrati. Manićeva jetra je delikates za gurmane. Kod nas manić nije zastićena vrsta i za njega nema ni lovostaja ni minimalne pripisane dužine za lov. Bilo bi lepo kad bi ribolovci koji love tu ribu, primerke kraće od 40cm vraćali u vodu. To bi povoljno uticalo na povećanje brojnosti te vrste koje se uspešno lovi u vreme kada ostale ribe miruju.

MLADICA (Hucho hucho)


Lepo dugačko i valjkasto telo, koga bi svi ne samo ribolovci poželeli, krasi drinsku lepoticu mladicu ili dunavskog kolosa, kako je neki, zbog toga što živi u vodama dunavskog sliva, zovu, latinski naziv je Hucho hucho i ona je najveći predstavnik pastrmskog roda koji para srca zaljubljenika u nju. Pliva meteorskom brzinom, a repno peraje je snažno poput vesla. Škržni poklopci su veliki i široko ih otvara, tako kada je savladate onakvu veliku deluje zastrašujuće ali u isto vreme i lepo. Boja joj je izrazito lepa i na snegu deluje veličanstveno. Po telu ima crne pege. Glava i leđa su joj tamnosmeđa do zelenkasta, a kod ponekih primeraka blago ružičasta sa prelivima, što je vezano za mesto obitovanja. Svadbeno ruho joj je još lepše i tada dobija neku bakarnoljubičastu boju. Najveća ikada ulovljena mladica bila je teška 59,4 kilograma i duga 186 cm. Bilo je to 1873.godine. Zvanično priznati rekord drži primerak od 34,511 kilograma ulovljen 1985. u Austriji. Lovi se od maja do februara naredne godine, minimalne dužine 70 cm. Što se Drine tiče najbolji lovni tereni za mladicu su od Bajine Bašte pa nizvodno do sela Crnca pre početka Zvorničkog jezera u Opštini Ljubovija, mada je ima i nizvodno sve do usća Drine u Savu, pa čak zaluta i u savske vode pogotovo oko ušća i to za vreme jakih zima kada ona traga za belom ribom a naročito skobaljem koji joj je omiljena hrana.

Kako prevariti mladicu

Dodatni problem kod lova mladice na Drini je česta izmena nivoa vode, tako da se ne može računati na tzv. fiksna mesta. Morate se zbog tih elektrana uvek snalaziti i tražiti novo mesto za varaličarenje.

Kako gde i šta

Ona se ne sme loviti prirodnim mamcima. Treba na osnovu konfiguracije dna odabrati mesto za ribolov mladice, i kada smo to uradili uzimamo ostale faktore u obzir. Gde li je u tom momentu mladica na odabranom potezu, gde boravi gde li se i kada hrani. Kako li reaguje na mesečeve mene, kako li se ponaša iz meseca u mesec. Od toga zavisi kojom varalicom je loviti. Onda da li su u vodi alge, koje Drinom počinju da plivaju već od početka juna. Na osnovu toga se određuje da li loviti na "platenicu", "peša" ili "mepsa" ili na neki drugi vobler. U lovu mladice se pokazala odličnim ručno pravljena varalica "sunđerasti peš". Mladica se zadržava na najdubljim mestima koja su uvek najnepristupačnija. Što se tiče varalica tu važi pravilo nema pravila. Treba joj nuditi sav svoj repertoar pa našta je prevarite.

Najbolje vreme za lov

Što se tiče perioda i dana u kome treba loviti mladicu ovde, kao i za ostale vrste riba važi pravilo ujutro rano u cik zore i uveče kasno u sumrak. Drinsku mladicu je zabranjeno loviti noću. Važno pravilo za uspešan lov mladice je i uvažavanje činjenice da je ona uvek tamo gde se zadržava bela riba, da bi se u određenom periodu dana njome hranila. U letnjim mesecima bela riba je na brzacima, i pošto je voda u junu snažna i ponekad mutljikava, mladicu treba loviti na šljunkarama i plićim mestima sa snažnim protokom vode. O lovu u mutnoj vodi važi pravilo koristi varalicu što drečavijih boja. U julu mesecu kada je drinska voda kristalno bistra može se uloviti mladica pod uslovom da lovite u cik zore u velikim bukovima. U avgustu Drina je mala prozirna i topla i tada treba koristiti činjenicu da je protok vode oko stena i bukova veći i sa više kiseonika i tu treba potražiti mladicu. Isto ovo važi i za mesec septembar. U oktobru kada noći postanu hladne što se dešava i sa vodom, uslovi za uspešan lov mladice se poboljšavaju i tada su aktuelni vobleri. Za uspešan lov mladice od neobične važnosti su mesečeve mene. Za uspešno izvlačenje mladice je zaista potreban vrhunski pribor. Štap, mašinica i najlon od 0,40-0,60mm. Mladica je veoma jak borac. Ume čak da u prvom begu odmota sav najlon sa špulne a da ne govorimo o njenim elegantnim skokovima iz vode. Lov mladice je zaista vrhunski i svaki ulov je priča za sebe.

MRENA (Barbus Barbus)


Mrena je zasigurno jedna od najznačajnijih riba naših voda i njen lov nam pruža veliki izazov i zadovoljstvo. Telo joj je vretenastog oblika sa naglašenim i jakim perajima. Leđa su joj sivomaslinasta, a prema stomaku je srebrnasta prekrivena gustom sitnom krljušti. Usta su joj mesnata i žilava ukrašena sa dva para malih brkova. Raste do težine od 10 kilograma mada se takvi primerci nisu videli već duže vreme. Najčešće se viđaju primerci od 500 grama do jednog kilograma, a primerci od 5 kilograma se smatraju kapitalnim ulovima. Može se loviti preko cele godine dok je s'jeseni udarni termin. Zimi se okupljaju u jata i miruju na dnu u dubljim i mirnijim delovima reke. Leti ih nalazimo u brzim i plićim delovima reke na prelivima u samim brzacima i na mestima gde po dnu ima krupnijeg kamenja i manjih stena koje omogućavaju brže strujanje vode. Početak dobrog lova mrene počinje već u proleće kada je više hrane u vodi i mrena je aktivnija nego zimi. Mresti se kao i klen, od početka maja do kraja juna i u to vreme ona slabije uzima ponuđenu hranu jer se hrani larvama koje joj donosi voda ili ih sama traži ispod kamenja. U ponudi mamaca prilično je izbirljiva. Uzima hleb, gliste, crviće, rovce, kukuruz, dud (ređe). Ne smemo da zaboravimo da je mrena oprezna i pametna riba. Ugleda li nas-pobeći će. Učini li joj se mamac ili deo pribora sumljivim nestaće iz našeg vidokruga. Mrena se može pecati na više načina: na plovak, varalicu, kotrljanje i na zastavicu.

Lov mrene na plovak

Lov mrene na plovak se ne razlikuje mnogo od lova ostale ribe na plovak, osim što se mamac vodi po dnu da skakuće ili tik iznad samog dna. Prilikom vođenja plovka najlon treba da je stalno zategnut kako bi lakše kontrirali i usmeravali plovak. Dok vodimo plovak treba povlačiti nazad kako bi se mamac dizao i skakutao po dnu što mrenu može primamiti smesom od nakvašenog bajatog hleba, sa crvićima, glistama i kukuruzom. Za ovaj način pecanja, štap treba da je tanak i osetljiv i ne kraći od 3 metra. Pošto se govori o ozuzetnom lovcu mreni najlon može biti debljine do 0,30mm, a udice kovanice od broja 6 do broja 10.

Lov na dubinku

Prilikom pecanja na dubinku pribor treba da je jači i teži. Na kraju najlona stavlja se veće olovo kako voda ne bi mogla da ga pomeri. Na 25-30 cm postavlja se jedna udica, a na 15-20 cm od nje i druga. Od štapova najbolji su dvodelni, a najlon debljine do 0,40 mm, jer se često umesto mrene zakači i poneki som. Udice bi trebalo da su veće i jednokratne ali mogu i manje trokrake. Od mamaca za dubinku nezamenljivi su rovac i glista. Ako je na udici rovac najbolje je špricom i iglom u njega ubrizgati jod kojeg rovac u vodi ispušta i privlači mrenu i druge ribe (klen, som).

Lov na varalicu

Lov mrene na varalicu je posebno zadovoljstvo. Varalicu ne vodimo na klasičan način već moramo da je plasiramo po samom dnu. To ćemo postići pomoću klizećeg olova. Klizeće olovo stavljamo na osnovni najlon. Iza njega vezujemo vrtilicu, a iza toga na 25-35 cm varalicu. Prilikom zabacivanja, varalicu zabacujemo poprečno u odnosu na vodeni tok. Uz stalno zategnut najlon puštamo da je nosi vodena struja. Kada varalica dospe nizvodno od nas, držimo je u mestu i po nekoliko sekundi, a zatim vrhom štapa povlačimo ka sebi. Povlačenje treba da je sporo. Od varalica najefikasniji su vobleri od 2-5 cm. Nisu loše ni male čikade i kašikare dok su se leptiri pokazali najlošije. Za lov varalicom štap treba da je dug, osetljiv i lagan a najlon debljine do 0,25mm.

Lov na kotrljanje

Za ovaj ribolov treba da na dubinku montiramo okruglo olovo i karabinjerom pričvrstimo udičnjak da ne bi dolazilo do usukavanja najlona. Pri pecanju postupak je sledeći, zabacite sistem uzvodno i kad olovo zastane laganim zatezanjem najlona pokrenite sistem sve dok ga vodena struja ne odnese skroz nizvodno. Tako ponavljati više puta sve dok se na pretraži ceo teren. Pošto se štap svo vreme drži u ruci i prati kretanje najlona lako se uočava zatezanja kad riba zagrize i kad se kontrira.

Lov na zastavicu

Za lov na zastavicu potreban je nešto duži lagani štap stim da se mašinica montira na sam kraj štapa. Na kraju najlona veže se malo okruglo olovo težine od 1,5-4 grama, što zavisi od brzine i dubine vode. Na 10-30 cm od olova vežu se dve udice a iznad udica veže se zastavica, odnosno komadić drečavog obojenog vunenog konca. Zastavica ima funkciju da pokazuje smer i dubinu kretanja mamca. Sistem se vodi kao i kod kotrljanja. Mrena je izuzetan borac na udici zbog čega je ribolovci i vole. Uhvaćena na udici očajnički se trudi da se oslobodi koristeći svu svoju snagu, bodući glavom po dnu uz energične trzaje. Kad se zakači teško se otkačinje, jer su joj usta mesnata. Meso joj je ukusno i veoma je rado viđena riba na trpezi.

NOSARA


Ovo je riba sa verovatno najviše naziva: plavonos, šljivar, nosara, buborak (ili buboran), ciganka, popadika, bojnik,... Nauka kaže da rod vimba (kojem pripada nosara) postoji sa vrstama Vimba vimba carinata P. i Vimba vimba elongata V.- koja od njih je nosara ponajmanje znaju ihtiologijom ne potkovani ribolovci. Za prvu kažu da obitava u Baltičkom moru i da ulazi u Zapadnu Dvinu, Njemen, Narovu, Lugu, Nevu, a nađe se i u Čudskom južnom delu Ladoškog jezera. Ova druga je iz Crnog, Azovskog i Kaspijskog mora i odatle ulazi u Don, Kuban, Bug, Dnjestar, Dnjepar i neke druge reke ovih slivova.

Prosečna veličina nosare je 30-35 cm. Nosare od 40 cm u nekim vodama su česta pojava a u nekima su kapitalci. Nosare od 50 cm (preko 1,5 kg) su svugde retkost, dok su one od 60 cm (cirka 2,5 kg) apsolutni izuzetci. Ime je dobila po gornjoj vilici koja "ukrašava" nisko postavljena usta. Usta joj karakterišu položaj i oštre ivice. Neiskusni ribolovci često nosaru zamene sa skobaljem, koji nema izražen nos (skoro crne boje). Nosaru treba tražiti u bržem vodenom toku. Leti se rado zadržava u vodi bogatoj kiseonikom, znači mogu se naći kod brana, nepera itd. U plićacima se mogu spaziti njihovi srebrni bokovi kako blješte, dok pokretima tela kidaju alge sa dna. Nosare su pri jasnom letnjem danu posebno oprezne i mogu se prevariti samo uz pomoc finog pribora i sitnih mamaca. Bolji izgledi za ulov su u proleće ili kasno leto, i to u dubljim delovima vode. Nosare su jatne ribe. To je posebno očito za vreme mresta, kada se cela jata kreću nasuprot vodenom toku, tražeći pogodne potoke ili šljunkovita mesta da bi položili ikru. Za to vreme ove ribe gotovo i da ne uzimaju hranu, čak i tada kad im se pažljivo ponudi mamac. Kada ribe tumaraju dalje od obale, dobro dođu duboke čizme, da bi se osetljivi mamac mogao ponuditi pravo u vodenu struju.

Nosare su pretežno vegetarijanci. Pored već pomenutih zelenih i končastih algi, koje sa karakterističnim ustima stružu sa podvodnog kamenja, proždiru i sve što im se nađe pod "nosom". Larve insekata, račiće, crviće ili gliste koje im ribolovac ponudi, uz pomoć plovka, da polako klize po dnu. Za tu svrhu najpodesnije su sitne udice veličine 16-20 i predvez od 0,12 do 0,14 mm na kojem možemo ponuditi i druge proverene mamce za belu ribu: kukuruz, noklu, hlebnu ružu, prokuvanu pšenicu,... Da bi nosare navikli na našu hranu i da bi jato zadržali na jednom mestu, prihrana je neophodna. Pazite na to da napravite dovoljno tešku hranu, da ne ispliva, niti da se prebrzo raspadne. Specijalisti za ovu ribu pokušavaju već decenijama da ovu ribu prevare na njenu omiljenu hranu-alge. Udice pokrivaju pažljivo očupanim zelenim algama. Ako ovaj najprirodniji mamac za nosaru izdrži izbačaj i vodenu struju, onda je ulov obično zagarantovan. Pošto se ovaj mamac loše drži na udici, neki specijalisti se kunu u specijalne smese od algi. Zato se alge pomešaju sa rastopljenim želatinom i posle hlađenja mase seče se na sitne komade. Neki ribolovci čak mešaju alge sa vatom, da bi se bolje držala na udici. Trud se isplati, jer tamo gde su nosare u velikom broju, moguć je bogat ulov. Kapitalne nosare su odlični borci i neretko ih ribolovac zameni sa snažnom mrenom ili jazom, kada nosara "drlja" po dnu i tipičnim energičnim trzajima glavom pokušava da se oslobodi udice.

OHRIDSKA PASTRMKA (Salmo letnica)


Veličina

Prosek 4kg dostiže 6kg.

Vrste

Ima tri vrste ohridske pastrmke: letnica, belvica i struška. Letnica je tipična jezerska vrsta, vrlo uspešno naseljena pedesetih i šezdesetih godina u Vlasinskom jezeru. Njen prirodni mrest nije uspešan, zbog variranja vodostaja i režima rada hidroelektrane tokom godine. Poneki primerak se uspešno izmresti u poplavljenom koritu pritoka.

Borac

Letnica je odlična sportska riba, snažan borac na udici.

Najbolji mamci

Najbolje su "suve" i "mokre" mušice veličine 8-12, a od varalica "Vobler", "Meps", "Torpedo" veličine 3-7 cm ( Ako ste sportski ribolovac, obavezno je vratite u vodu, jer to je vrsta koja polako nestaje i zamenite trokrake udice običnim i izbrusite povratne jezičke, spadanja sa udica bez povratnog jezička su retka a povrede nanešene pastrmki su minimalne ). Debljina konca 0,25 - 0,35 mm.

PEŠ (Cottus gobio)


Veličina

Naraste do 12 cm.

Rasprostranjenost

Živi u svim vodama Dunavskog sliva.

Lov, mamci

Lovi se lakim ribolovnim priborom, najlon debljine 0,10 - 0,16, udica br. 12-16, plovak nosivosti 0,5 - 1,5 gr. Mamci su glista i razni insekti. Koristi se kao (dobar) mamac za smuđa.

POTOČNA PASTRMKA (Salmo trutta m. fario)


Veličina

Prosek 0,25-0,65kg, obično 0,9-1,5kg, dostiže 13,5kg i 70cm.

Rasprostranjenost

Riba brzih i hladnih planinskih vodotoka i ledničkih i veštačkih jezera na nadmorskoj visini preko 500 m.n.v, živi bliže izvorištima.

Mamci, lov

Najbolje su "suve" i "mokre" mušice veličine 8-12, a od varalica "Vobler", "Meps", "Torpedo" veličine 3-7 cm ( Ako ste sportski ribolovac zamenite trokrake udice običnim i izbrusite povratne jezičke, spadanja sa udica bez povratnog jezička su retka a povrede nanešene pastrmki ispod lovne veličine su minimalne ). Debljina konca 0,25 - 0,35 mm.

ŠARAN (Cyprinus carpio)


Šaran (Ciprinus carpio) je najznačajnija riba ravničarskih reka kako sa sportskog, tako i sa gastronomskog, a i privrednog aspekta. Od svih riba najčešće se nalazi na našim trpezama (ribnjački šaran-golać). Ribnjački šaran je selekcionisan da ima što veći prirast uz obilje hrane. U povoljnim uslovima postiže velike težine, ali mu borbenost nije u srazmeri. Zakačen na udicu, brzo se predaje. Bira obično kanale, jezera, pa i mirnije reke, pa ga stoga u Dunavu ređe nalazimo. Postoji i tzv. češki šaran, koji takođe spada u ribnjačke šarane. On ima krljušti, ali se mnogo razlikuje po obliku od pravog divljaka. Zdepast je i ima izrazito strma leđa. Pravi dunavski oklagijaš je riba vretenastog oblika i naseljava gotovo sve nizijske reke. Iz Evrope je preseljen u Severnu Ameriku i Australiju. Često ga zovu i "dunavski lisac", jer dugo ispituje mamac, pa ga je teško uloviti. Uboden na udicu, pronaći će i najmanji zapon da obmota najlon oko njega, a onda zbogom. Na kamenitim delovima reke držaće se dna da bi najlon prerezao na kamen ili školjku. Njegovo telo je gomila mišića (ne predaje se do poslednjeg časa). Kao svoje stanište, od koga se ređe udaljava, obično bira potopljene panjeve i stabla koja su duže vreme u vodi. Ovakva drva su načeta crvima, koji su mu, pored školjki i puževa, glavna hrana.

Odabir mesta

Najčešće mesto za lov se pronalazi posmatranjem površine Dunava. Tako se uočavaju karakteristični klobuci koje šaran pravi pri hranjenju. Kada se utvrdi da se radi o potopljenom deblu, na najlon se vezuje samo olovo, pa se pretragom po dnu određuje dubina i položaj potopljenog drveta. Na ovakvim mestima je obično pogodno koristiti jedan do dva štapa. Riba se uglavnom kreće uz krajeve stabla. Ako ne odredimo tačan položaj stabla i pojedinih grana, sigurno ćemo mnogo više kačiti i kidati najlona i udica, a drmanjem štapa šaran će se rasplašiti.

Štapovi

Za ovakav način ribolova potrebni su izuzetno snažni štapovi, jer je ribu neophodno što pre izdići od dna i potopljenog debla. U suprotnom, šaran će se uplesti u granje, što je unapred izgubljena bitka. Dvodelne "germine" su još uvek nezamenljive, a ne mali broj ribolovaca još uvek koristi snažne bambuse. Dugačak štap se više savija, što je neophodno izbeći, a i pogodan je za lov iz čamca. Na mestima gde su potopljeni panjevi, voda je uglavnom vrlo jaka, pa je potrebno i teže olovo. Idealan štap je dužine 240cm, bacačke težine 70-150 ili 100-200 grama. Štapovi od karbona, odnosno mešavine karbona i fibera, takođe se mogu koristiti.

Najloni

Pošto se ovde ne preporučuje zamaranje dok se riba ne odvoji od stabla, najloni tanji od 0,35 mm ne dolaze u obzir. Znači nikako istegljivi, jer se ribi ne sme dati prostora da se negde zavuče. Ipak ne treba ni preterivati, deblji najlon je vidljiviji, a povećava otpor vode, pa je samim tim potrebno stavljati i teže olovo. Šaran je izuzetno oprezna riba i ako oseti prevelik otpor, neće se prevariti. Nikako ne stavljati predveze. Jedna udica direktno vezana (bez putila), graničnik obično od ventil-gumice (najjednostavnija i najjeftinija varijanta) i klizajuće olovo. U zavisnosti od dubine i brzine vode, stavlja se olovo težine 70-120 grama. Kad se lovi šaran nikad ne treba stavljati dve udice zato što se jedna udica uvek uplete u granje.

Mašinice

Pošto ovde popuštanja nema, većina ribolovaca steže kočnicu do kraja, jer ako šaran krene svojim putem, već je pod stablom. Mnogi ribolovci koriste stari način ribarenja sa namotačem. Možda će mnogi na ovo odmahnuti glavom, ali ovakav način ima svoje prednosti. Mašinice koje se preporučuju za ovaj vid pecanja su Quick 330 i 440, Kardinal 57, 155 i 77, Mitchel 300, 306, 410 takođe nezaobilazni Shakespear-ov Prezident i Ambideks. Kao što vidite, izuzetno jake mašinice velike snage, uglavnom sa pužnim prenosom.

Udice

Šaran ima veoma meka usta, koja se u borbi lako rascepe, a riba se oslobađa. Oblik šaranske udice već je uglavnom poznat. To su kratke i široke udice, malo zakrivljene, radi lakšeg kačenja. Vrh običan ili kriv (papagajke), materijal čelik, a u novije doba karbonke laserski ili hemijski oštrene. One su izvanredne za ribolov na kanalima i jezerima, gde nema zapona i gde se riba može do beskraja zamarati. Međutim, u panjevima te udice slobodno zaboravite. Isključivo Mustadove čelične kovanice dolaze u obzir. Najpre zbog mnogo veće snage, a potom što su znatno deblje od karbonskih pa teže proseku šaranove usne. Preporučljivi brojevi u lovu su 1/0, 2/0, 3/0. Ako stavljate manju udicu, znači 1/0, i riba savije štap, a vi je u kontri ne zakačite odmah, stavljate veću. Taj šaran ima usta da u njih moze stati pesnica i mora se što pre izdići od dna pa je potrebna debela udica velike snage.

Prihrana

Prihranjuje se u manjim količinama sa probarenim kukuruzom. Male količine hrane služe samo zato da se šarani naviknu na tu hranu i da je uzimaju bez podozrenja. Riba u panjevima ima dovoljno hrane za razvoj, jer kad bi čekala našu prihranu slabo bi napredovala. Kukuruz za prihranu mora biti tvrd, jer se u suprotnom nakupi mnogo bele ribe i rakova. Na takav se kukuruz i peca. Obično se prihranjuje uzvodno 7-10 m od mesta pecanja.

Mamci

Šaran se može loviti na durboka, zelenu glistu, običnu glistu, crviće, noklu (valjak), hlebnu ružu, gnječen hleb, kukuruz (stari i mladi), školjku, rečnog puža, rovca, ribicu, baren krompir, pa čak i na tvister. Najbolji mamac od svih je nokla koja se pravi na sledeći način: 2/3 kukuruznog i 1/3 pšeničnog brašna zamesiti u hladnoj vodi (po želji obojiti i dodati mirise). U lonac staviti vodu da provri. Od smese se odmah prave nokle veličine oraha. Nokle se ubacuju u kipuću vodu i mešaju se varjačom da se ne zalepe za dno. Kada nokle isplivaju na površinu vade se i stavljaju pod tekuću hladnu vodu. Ovako napravljena nokla kada se baci o pod mora da odskoči bar jedan metar. Dobro pripremljena na udici stoji 2-3 sata, a voda i bela riba teško je skidaju. Školjke i puževi se pripremaju tako što se očišćeni ostavljaju na jakom suncu da se isuše. Tada postaju kao guma, pa ih bela riba teže skida. Kuvanjem takođe postaju tvrđe, ali se zbog neprijatnog mirisa preporučuje da se to radi napolju. Od glista u obzir dolazi isključivo zelena ritska, jer sve ostale odmah napadne bela riba. Šaran će najbolje gristi pred porast vode, u blagom porastu i opadanju.

SKOBALJ (Chondrostoma nasus)


Osnovne karakteristike vrste

Skobalj je riba koja se kreće u velikim jatima i hrani se algama i muljem koje skida sa krupnog šljunka. Po ovim karakterističnim tragovima može se lako odrediti područje na kom se zadržavaju jata sa krupnijim primercima.U ravničarskim rekama ova riba, zbog načina ishrane, nije na ceni, ali je skobalj iz planinskih voda veoma cenjen, pa se ograničava njegov ulov na 10 komada.

Primamljivanje

S obzirom da se skobalj kreće u jatima u brzim vodotocima na šljunkovitom terenu, a da mu je bajati hleb, kao primama, prava poslastica, pojavljuje se problem kako jato primamiti i zadržati na mestu određenom za ribolov. Za ovo se koristi alatka pod imenom mamac. To je naprava sačinjena od izlivenog olovnog tega od oko 3 kg na koga je montirana pletena mrežica sa otvorima 2x2 cm veličine kese za 2 kg. Iz tega je napravljen i rukohvat koji služi za zabacivanje ove naprave u vodu. Kroz rukohvat se provlači deblji najlon (1 mm) na čijem je kraju plovak od stiropora (prečnika 10 cm) ili plastična flaša koja služi za obeležavanje tačnog mesta na kome se nalazi primama. Drugi kraj najlona vezuje se na obali malo uzvodno od mamaca da bi se smanjio otpor vode i da nebi smetao plovku za pecanje.

Izbor štapa i plovka

Za ovakav ribolov se koriste nešto duži štapovi (3.5-4 m kratke akcije ako se lovi sa mašinicom, ili 4 do5 m ako se lovi štapovima bez vođica). Bitno je da su štapovi što lakši jer je neophodno stalno zabacivanje. Što se plovaka tiče , u praksi su se najbolje pokazali vretenasti plutani plovci dužine 10 cm i prečnika 15 mm, koji nose do 20 gr. olova. Udice bele, kovane, veličine 10-12 a najlon 0,30 mm sa nosećim podvezom od 0,20 mm zbog velikog kvašenja prilikom čestog zabacivanja.

Način ribolova

Kada je mamac ubačen u vodu već posle nekoliko minuta može se početi sa pecanjem. Udica se namamči sa ružom od hleba koja se na jednom kraju malo zgnječi i tu se zabode udica. Lovi se tako što se udica zabaci nekoliko metara ispred mamca i kad plovak nailazi u blizini bove lagano ga navedemo pred samu mrežicu. Ovde je vrlo bitno da nam namamčena udica klizi po dnu jer se skobalj hrani sa samog dna, i na tonjenje plovka treba kontrirati energično i kratko.

SMUĐ (Stizostedion lucioperca)


Rasprostranjenost

U Evroaziji je najrasprostranjeniji "obični" smuđ, Stizostedion lucioperca. Verovatno je nastao u slivu nekadašnjeg pra Dunava, u vreme oticanja oslađenog kontinentalnog mora (Panonskog) ka današnjem Crnom moru. Odatle se proširio po celoj centralnoj, zapadnoj i istočnoj Evropi. Prešao je i u Aziju, preko Urala, a u Severnoj Evropi se proširio skoro do linije polarnog kruga u Skandinaviji. Sasvim je uobičajena riba u Baltičkom moru u njegovom velikom, severnom Botnijskom zalivu, gde je voda oslađena, kao i u oslađenim delovima Crnog i Kaspijskog mora. Prema literaturnim podacima naraste do 1,3 m dužine i do 15 kg mase. Nešto je manje rasprostranjen smuđ kamenjar Stizostedion volgensis koji isključivo naseljava pritoke Crnog i Kaspijskog mora: Dunav, Dnjepar, Dnjestar, Don, Volgu i Kuban, sa pritokama. Naraste do 50 cm i 1,4kg. Mnogi naši ribolovci imaju problema oko razlikovanja "naše" dve vrste smuđa. Evo i nekoliko osnovnih karakteristika po kojima se smuđ i smuđ kamenjar razlikuju:

Stizostedion lucioperca-smuđ

Zadnji ugao vilica ne doseže nivo zadnje ivice oka. Obrazi (bočni delovi glave) nose krljušt na sebi. Pri vrhu vilica kod adulta su uočljivi jaki, očnjacima nalik zubi, dok su kod juvenila oni slabo izraženi. U bočnoj liniji se nalazi 70-83 krljušti.

Stizostedion volgensis -smuđ kamenjar

Zadnji ugao vilica doseže ili premašuje zadnji ugao oka. Bočni delovi glave nisu skroz, već samo mestemično obrasli krljuštima. Pri vrhu vilica su izraženi očnjacima nalik, snažni, zašiljeni zubi. U bočnoj liniji se nalazi 80-97 krljušti.

Aktivnost, mrest

Smuđ je riba aktivna tokom cele godine kako zimi tako i leti. Optimalna temperatura za njegov život je oko 27 stepeni, a letalna (smrtonosna) oko 35 stepeni. Donja optimalna granica koncentracije kiseonika u vodi za smuđa je oko 6,5mg/l pri temperaturi vode od 20 stepeni. Prema ovim vrednostima smuđ je otporan na visoke temperature u vodi bogatoj kiseonikom, a vrlo neotporan na deficit kiseonika. Tokom zime je aktivan tokom celog dana, pretežno u priobalju, naročito ako mu vodostaj to omogućava. Mrest smuđa se odvija ranom zorom, u reci na dubini od 0,5-1m, u struji brzine 0,1-0,2m/s. U jezerima mrest je zabeležen čak na dubinama do 17m. Mresni supstrat je šljunak. Na njemu mužjak gradi gnezdo, obično među korenjem biljaka i panjevima, pažljivo očišćenim. Svadbena igra sastoji se u tome da ženka miruje postavljena iznad gnezda, mužjak brzo pliva u krug oko nje na 1m rastojanja, povremeno prelazeći u potpuno vertikalni polozaj. Potom se, naspramno postavljeni, mužjak i ženka snažno tresu plivajući, kad dolazi do mresnog čina, tokom koga i mužjak i ženka jednokratno ispuštaju celokupnu količinu i mleča i ikre. Nakon mresta, ženka se udaljava, a mužjak ostaje da vodi brigu o ikri.

Ishrana

Od mresta (kod nas se to dešava od polovine aprila do polovine maja, pri temperaturi od bar 8 stepeni, obično pri 12 stepeni) do jeseni, mladi smuđ se ne hrani isključivo ribom. Prva hrana mlađi je zooplankton, da bi zatim mladi smuđevi prešli na ishranu bezkičmenjacima dna. Tek sa porastom, polako, mlađ riba uzima učešće u "dijeti" smuđa. Prema različitim autorima, dužine pri kojima smuđ prelazi isključivo na ishranu ribom, se razlikuju: neki navode 12cm, a drugi 20cm. Životni vek smuđa je 17 godina. Tipična hrana smuđa su bodorka (Rutilus rutilus), balavac (Gymnocephalus cernua) i grgeč (Perca fluviatilis). Poznat je i kanibalizam, tj. ishrana sitnijim pripadnicima sopstvene vrste. U proleće, smuđevi, posebno sitniji primerci, rado uzimaju i gliste i krupnije puževe.

Status

Zbog vrlo dobro razvijenog tapetum lucidum sloja sudovnjače oka, smuđ ima sposobnost relativno dobre vizuelne orijentacije i u mutnoj vodi, kao i u uslovima loše osvetljenosti (sumrak i zora). Pri tom, on lovi plen i u otvorenoj vodi, i pri dnu, i u delovima pod vegetacijom ili pod kršom od granja. Najizrazitiju aktivnost leti pokazuje u zoru, dok zimi jede i u zoru i u sumrak. Zanimljivo je da se po pravilu, ne hrani iole intenzivno tokom sredine noći kad je svetlosni intenzitet na minimumu, niti tokom vedrih, sunčanih dana, kad je svetlo izrazito jako. Smuđ progoni plen "iz dubine" gde boravi čak i kad je uz samu obalu. Ne progoni ga dugo, niti do same površine, i retko se baca po površini vode. Napad smuđa prepoznaje se po hitrom begu sitne ribe pod površinom, zrakasto od mesta sa koga on napada. To je posebno lako uočljivo ako je dubina velika, a mesto sa koga on kreće u napad je dno u slobodnoj vodi. Nakon uzimanja plena, okreće ga u ustima prvo postrance, a zatim, s repa tako ga gutajući. Prema broju riba u želucu, smuđ je najaktivniji u proleće i u jesen, dok je leti znatno lenji. Kad je visoka voda treba ga tražiti u većoj dubini u priobalju pod potopljenim vrbama tokom većeg dela dana, a to je obično sa proleća i sa jeseni. Kad je voda niska, vredi ga čekati uveče, iza prepreka koje prave limane i oko rtova.

SOM (Silurus glanis)


Najveća rečna riba kod nas je som (Silurus glanis). On uopšte ne liči na svoje rođake u svetu. Ima veliku spljoštenu glavu i velika usta. Ima šest brkova od kojih su dva na gornjoj vilici i znatno su veći nego oni u donjoj. Voli mirne ili sporotekuće muljevite vode i tu se i najradije zadržava. Svaštojed je a glavnu hranu čine ribe, žabe, rakovi, sisari, a lovi i ptice koje se nađu na vodi ili u vodi gde živi. Zabeleženo je mnogo slučajeva da je lovio patke i guske. Lovi uglavnom noću, ali i danju ne propušta zgodnu priliku da nešto pojede ako naleti. Mresti se u maju i junu, ali najčešće sredinom maja i početkom juna, mada može da se desi da se mresti čak i u julu. Sve ovo zavisi od temperature vode koja treba da bude od 19 do 24 stepena i naravno od ostalih uslova, kao što je mesto i drugo. Mreste se u parovima. Ženka predhodno napravi gnezdo veličine 1x1 metar i visine oko 75 cm i tu položi ikru. Mužjak oplodi ikru a ženka ostaje i čuva je dok se mali ne izlegu. Gnezdo napravi od drakušine ili nekog drugog sitnog materijala i tu položi od 16.000 do 17.000 jaja a ponekima od 11.000 do 48.000 komada ikre u zavisnosti od veličine ženke. Ikra je lepljiva i lepi se za materijal od kojeg je gnezdo napravljeno, pa je ženka u mogućnosti da ih čuva dok se ne izlegu. Rastu brzo i već prve godine dostignu dužinu od 20cm. Veoma česta veličina soma u našim vodama je jedan metar i težina 10 kilograma, a love se i nešto veći primerci. Zabeleženo je da je u Odri ulovljen som dugačak 5 metara a težak 400 kilograma. Kod nas je zabeležen slučaj da je u Dunavu kod Apatina 1958. godine ulovljen som težak 208 kilograma na stari alaski način.

Način, mesto i mamci

Som se može loviti na mnogo načina, i raznim udičarskim alatima. Sportski ribolovci ga mogu loviti samo sa udicama. Među udičarske alate spada i bućka. To je vrlo interesantan i atraktivan način lova na soma. Najbolja sezona za lov soma je juli i avgust, a ribari kažu da počinje da jede kad cveta jorgovan. Kao mamac se može koristiti takoreći sve, a love ga čak i na komad sapuna. Najčešći je mamac crna glista, pijavica, durdubak, rovac, riba ili parče, žaba, a ribari kažu da je od svega najbolji manjić. Kažu-koliko imaš manića toliko ćeš somova uloviti. Znamo da je manić riba koja se može uloviti samo u zimskim mesecima, a som se zimi baš ne lovi, pa ga ribari čuvaju u barkama ili na drugi način dok nepočne sezona lova na soma. Kada se lovi bućkom upotrebljava se uglavnom rovac mada može da se upotrebi i nešto drugo.

Izgled bućke

To je, ustvari, jedno parče drveta obrađeno tako da sa jednog kraja ima rukohvat koji se nastavlja delom koji je potpuno pljosnat i na kraju se naglo završava sa proširenjem u obliku potkovice. Ovom "potkovicom" se udara o vodu i stvara se specifičan zvuk koji izaziva soma i pokreće ga u akciju. Sastavni deo bućke je još i parče kanapa koje sa jedne strane ima omču gde se vezuje dugački kanap, a sa druge strane se vezuje veća udica i jača iznad koje se pravi crvena kićanka. Na kanap iznad kićanke se naniže dvadestetak komada olova veličine i oblika spljoštenog klikera, a na udicu komad sunđera tako da pokrije vrat udice. Kada se lovi, ovaj deo bućke se vezuje omčom na jedan dugačak i jak kanap za čiji drugi kraj se veže veća prazna plastična kanta. Ovo se radi zbog toga ako se ulovi neki veći som i ne može da se zadrži.

Lov varalicom

Som se uspešno može loviti i varalicom. Za lov soma varalicom mora se upotrbljavati jak pribor i dobre varalice. Kod nas na jezeru Ada-ciganlija na Savi je ulovljeno dosta somova na taj način. Som se uspešno može loviti varalicom i na tekućim vodama. Što se tiče naseljenosti soma u Dunavu njegova brojnost je zadovoljavajuća.

Iskustvo vredno pažnje

Svaku ribu pa i soma možete uloviti tamo gde mu se najmanje nadate i kada se najmanje nadate. Pravila ne postoje, pa je zato nezahvalno bilo koga upućivati na određene terene. Osnovno je znati da određena vrsta živi u nekim vodama i gde se najradije zadržava, a ostalo je sreća i upornost. Mnogo pomaže znanje i iskustvo, ali sreća je sreća.

STUKA (Esox lucius)


Naša štuka je riba nizijskih voda, reka, jezera i bara. Prema nepouzdanim podacima, naraste do 1,5 pa i 2m i 34 kg mase. Znatno su realniji podaci o težini do 15 kg. Životni vek procenjuje se na 40 godina, ali se dopušta mogućnost da može da bude i duži.
Nemilosrdni kanibalizam
Izduženo telo štuke je prava mišićna opruga, koja omogućava da se pri napadu postigne početno ubrzanje do 11 m/s, što je rekord među ribama. Ipak maksimalne brzine plivanja štuke nisu tako imponzantne i ne prelaze 60 km/h. To govori da štuka nije uporni progonitelj i da u slučaju neuspešnog napada brzo odustaje od daljeg gonjenja plena. Izuzetno ubrzanje omogućava snažno razvijeno repno peraje, srazmerno debela repna drška, dodatna propulzivna površina daleko pozadi i međusobno blisko i naspramno postavljena neparna peraja, te spreda valjkast i zašiljen oblik tela koji lako probija vodu. Moćno oružje za hvatanje plena su velika usta, puna oštrih zuba različitog oblika i veličine, postavljenih na svim kostima glavenog skeleta u predelu viličnog, jezičkog i škržnih lukova, na koje se ribolovci, u svim priručnicima obavezno upozoravaju. Pri uzimanju hrane, štuka plen hvata s'boka i okreće ga napred glavom, te ga tako guta. Snažna muskulatura usta i ždrela je u stanju da prostor usne duplje višestruko proširi, što uz ogroman zev i rastegljiv želudac, omogućava relativno sitnim štukama gutanje krupnog plena. Među našim predatorskim vrstama štuka je vrsta koja guta najkrupniji plen (u odnosu na sopstvenu veličinu). To objašnjava i njenu alavost za kederima i varalicama jedva manjim od nje same. Dnevna i sezonska distribucija štuke zavisi pretežno od njenog uzrasta. Pri tom, treba naglasiti da je to predatorska vrsta koja najpre prelazi na ishranu ribom, već posle dva meseca života, pri dužini od nekoliko cm. Pri tom je instinkt toliko jak da se mlađ štuke, u slučaju nepovoljnih uslova za prolećni mrest drugih vrsta i njegovo kašnjenje hrani pripadnicima svoje vrste koji zaostaju u rastu. Već u aprilu i maju se duž obraslih obala bara, kanala i reka mogu videti sitne štuke (penkala) uredno postrojene i "zamrznute" u položaju očekivanja plena. Sa završetkom prve sezone života, u zavisnosti od uslova, štuke dostignu i 30 cm dužine. Tokom te prve godine se intenzivno hrane svakim plenom koji mogu da progutaju. Pri tome, ne biraju hranu i najviše jedu najčešću vrstu ribe u staništu. Onda kad to postane sama štuka nastupa nemilosrdni kanibalizam. Odrasle štuke se osim ribom hrane, hrane i žabama, sitnim vodenim pticama i neopreznim sitnim sisarima.
Vizuelni predator
Štuka se mresti prva, već krajem zime, u našem podneblju od februara do aprila. Prvi put ulazi u mrest sa 3-4 godine starosti. Ženka, u zavisnosti od veličine, polaže 16-75 hiljada komada ikre, čija inkubacija, posle oplođenja traje 10-15 dana. Nakon 1,5-2 meseca, sa porastom do dužine 3-5 cm, prelazi se definitivno na ishranu ribom, a to se otprilike dešava u vreme proplivavanja tek izvaljene mlađi grgeča i ciprinidnih riba,štukinog prvog plena. Štuka je izraziti vizuelni predator. Dakle, vid joj je glavno orijentaciono čulo. Oba oka su okrenuta napred, što daje stereoskopski vid, koji omogućava dobru predstavu o dubinskoj oštrini. Od organa lateralnog sistema, posebno je značajna grupa senzornih papila na spoljašnjoj strani donje vilice. Najbolji uspeh u lovu štuka postiže pri dobroj dnevnoj svetlosti, ali ne i pri prejakoj, kad i druge ribe dobro vide nju, pa to treba imati u vidu kad se planira odlazak u ribolov. Sa zamućenjem vode lov se produžava, jer u nedostatku povoljnih uslova za lov ima više promašaja, pa i više pokušaja. Busija koju štuka zauzima zavisi od terena. Ako nema granja, panjeva i potopljenih vrba, ili su zauzete krupnijim primercima, dobra je i podlokana obala. U nedostatku bolje busije, i ravna površina betonskog zida je dobra, a kad nema druge, štuka legne i na golo dno i vreba. To stajanje štuke u busiji je savršeno mirno "zamrznuto", sve do trenutka približavanja plena, kada štuka, polako mašući grudnim perajima, počinje ukrućena da prilazi plenu. Kad u dejstvo stupi rep, napad je uveliko u toku, a plen obično tada počinje da beži, što je već prekasno. Pri tome je štuka u stanju da inzvarednom brzinom iz pravolinijskog plivanja uvijanjem tela promeni pravac i da parira izrazito naglim promenama pravca plena u pokušaju bega.
Proleće
Buđenje prirode u rano proleće, u februaru, je pravi trenutak za ljubav kod štuke. Jedna štuka, ženka, okuplja oko sebe veći broj mužjaka i ljupki čin mrešćenja se odvija u manjim kanalima ili zalivima, na zatravljenim mestima, poplavljenim nadolazećim prolećnim vodama. Optimalna dubina za ljubavnu romansu je između 0,5 i 1,2 m. Već tada ova lepotica često plaća svoj prvi danak (ne) civilizaciji. Omamljena od stvaranja novog života, mora da se bori sa "Ljubiteljima prirode", gonjenim instinktom predaka i naoružanim motkama, mrežama i raznim oštrim baštenskim alatkama. Za one koje vole riblje meso, čak iako štuku u to vreme kupuju u prodavnicama gde ne bi trebalo da je bude, jedna proverena informacija: meso štuke u periodu mresta nije dobrog kvaliteta, jer je zbog nalivanja ikre siromašno mineralnim i hranljivim materijama. Budite oprezni i sa ikrom štuke i pred mrest. Jajašca su obavijena sluzavom opnom, koja ima nadražujuće dejstvo i služi za zaštitu. Zbog toga štuka i ne mora da pravi gnezda za mrest, kao što to čine neke druge vrste, smuđ npr. Izuzev patuljastog američkog somčeta-cverglana ni jedna druga riblja vrsta ne jede ikru štuke. No i ovaj "antipatični došljak iz Amerike" je dovoljan da, u vodama nastanjenim štukom, bitno doprinese desetkovanju njene populacije. Sa daljim buđenjem proleća i početkom prolećnih poljoprivrednih radova, na poljima oko kanala u kojima žive štuke dolazi vreme za plaćanje sledećeg danka. Da bi se njive mogle obrađivati moraju se predhodno ocediti od suvišne vlage, a to se reguliše tako što se drastično snizi nivo vode u kanalima. Tako dobar deo ikre ostane na suvom i propadne. Posle mresta, štuka kratko vreme miruje, a onda počinje intenzivno da se hrani i prelazi na svoj razbojničko-samački način života. Ni jedan živi stvor, koji je manji od nje, a kreće se po njenoj teritoriji nije bezbedan. Ipak, oko 95% njene hrane čini riba i to uglavnom, bolesna ili povređena. Štuka se zbog toga može nazvati i sanitarcem vodama koje nastanuje i u kojima je riba uvek u dobroj kondiciji.
Leto

Iako se štuka, u principu, može upecati preko cele godine, njen apetit je ipak promenljiv. Sa dolaskom leta i visokih temperatura štuka se teže da upecati. Prvi razlog za to je obilje hrane koja je dostupna u svakom trenutku. Zato je ona relativno retko aktivna u pogledu lova i dobar deo vremena provede u mirovanju, sita. Drugi razlog, za smanjenu mogućnost ulova, je velika zatravljenost vode. Pored toga Što fizički onemogućava varaličarenje, zatravljenost je opasna i za život, ne samo štuke, nego i svih ostalih ribljih vrsta. Događa se da na manjim kanalima sa niskim vodostajem i visokom temperaturom vode koncentracija kiseonika toliko opadne da dođe do gušenja ribe. To je još jedan faktor koji utiče na brojnost, ovoga puta ne samo štuke, nego i svih ostalih vrsta. Slična pojava se ne dešava na većim i dubljim vodama, pogotovo ne na otvorenim tekućim vodama. Krajem leta štuka kao da oseća da se bliže posniji dani, pa počinje intenzivnije da se hrani. U to vreme su šanse za uspešan ulov povećane i tada je štuka zakačena za varalicu, najborbenija.
Jesen
Jesen je top sezona za pecanje štuke. Iako je ona aktivnija u februaru, neposredno pred mrest, ipak je jesen najbolji deo sezone za njen lov. To je vreme kada se gomile vikend-ribolovaca upućuje na vode sa kantama prepunim sitnih kedera i kada se izlovi veliki broj uglavnom nedoraslih primeraka štuka, koje se ni jednom u svom životu nisu izmrestile. To je još jedan danak koji štuka plaća, ovoga puta ribolovcima koji se ne mogu označiti kao sportski. Ovde se mora postaviti principijelno pitanje: da li je veće zadovoljstvo upecati 25 štuka ukupno teških 6-7kg ili dva komada od po 3-3,5 kg, da ne govorimo o jednoj od 6-7kg? O tome koja je od ove tri varijante bolja za sportske ribolovce, ako se gleda na malo duže vremenske staze, nema potrebe raspravljati. Druga polovina jeseni je vreme kada se mogu upecati najveći primerci. Ako pravilno odaberete vodu i varalicu, ako imate dobru intuiciju i ako čitate dobre časopise o ribolovu, imaćete šanse da se veoma srećni vratite kući sa pecanja. To je vreme kada se većina vrsta bele ribe, glavne štukine hrane, sprema za prezimljavanje. Štuka se tada spušta u niže slojeve vode i lovi prikradanjem, uz kratke i munjevite napade.
Zima
Sa nailaskom zime i hlađenjem vode, opada intenzitet metabolizma štuke. Ona se tada mnogo ređe hrani, mada sa uzimanjem hrane ne prestaje, jer je to vreme sazrevanja ikre. Zimi, kada vode pokrije led, štuka je najmanje ugrožena u odnosu na ostale periode godine. Pošto su vode koje nastanjuju bogate trskom, koncentracija kiseonika skoro nikad nepadne ispod dovoljnih granica, a minimalne količine hrane nikad ne dostaju. Led, koji onemogućava ribolov, je najbolja zaštita koja štuki pruža šansu da sa dolaskom prvih toplijih prolećnih dana ponovo pokuša da obezbedi potomstvo, koje će jednoga dana možda biti i izvor zadovoljstva za prave, sportske ribolovce.

SUNČANICA (Lepomis gibbosus)


Veličina

Prosek od 0,1 do 0,3 kg.

Rasprostranjenost

Prenesena iz Amerike u Evropu u naše vode. Nalazi se u Dunavu i njegovim pritokama i nekim kanalima i jezerima. Hrani se ribljom mlađi i ikrom (karakteristična osobina za sve riblje vrste koje su iz SAD stigle u naše vode). Manji primerci se mogu koristiti i kao mamac za smuđa, a neki akvaristi ih drže i u akvarijumima.

Način lova

Za lov se upotrebljava lak udičarski pribor, najlon debljine 0,10-0,16 mm i udicama velicine 14-18, od mamaca se koriste sitne gliste, crvi, komadići ribe...

TOLSTOLOBIK (Hipophthalmichthys molitrix)


Veličina

Naraste do 1 m, dostiže 40 kg.

Rasprostranjenost

Prenet iz Kine, reke Amur. Poznate su dve vrste, beli i sivi. Gaji se u ribnjacima, a naselio je i Dunav i njegove pritoke. U zatvorenim vodama se jedino vestaški mresti, neobnavlja se prirodnim putem. Beli se hrani isključivo fitoplanktonom (algama i jednoćelijskim organizmima), a sivi još i zooplanktonom (larve, vodene bube...), veoma brzo raste. Razbijanjem predrasude da se ne može loviti sportsko ribolovnim priborom (najzaslužniji za to su ribolovci takmičari koji su prvi počeli da ih love na sportski način, sa meč štapovima, tankim najlonima i malim udicama, uz pomoć odgovarajuće površinske hrane), kao i zbog svoje veličine (druga po veličini u našim vodama), borbenosti i sve veće prisutnosti na trpezama postao je interesantna riba sportskog ribolova.

Lov tolstolobika

Lovi se ribolovačkim priborom, sa više uspeha na plovak u srednjim slojevima vode nego dubinski, najlonom od 0,20 mm do 0,30 mm i šaranskim udicama. Za uspešan ribolov obavezno je korišćenje primame (primama u vodi treba da stvara oblak po čitavoj visini vodenog stuba i blago muti vodu oko hranilice), od mamaca se koristi, prazna udica kod sistema sa tehnoplanktonskom tabletom (tolstolobik usisa udicu prilikom hranjenja), stiroporna kuglica, svila mladog kukuruza, mlad ili kuvani kukuruz, list deteline, komadići vodenog bilja.Vreme najbolje za ribolov je rano jutarnji i kasno večernji časovi.

VELIKI VRETENAR (Zingel zingel)


Veličina

Prosek 25 - 30 cm, dostiže 1 kg i 50 cm. Riba iz porodice grgeča. Najviše ga ima u Dunavu, Savi, Tisi. Obično je na kamenitom i šljunkovitom dnu, obali prilazi kad je voda mutna.

Način lova

Lovi se dubinski i na plovak, udicama 8 - 14, najlon 0,30 mm i prirodnim mamcima glista, punoglavac, larva vodenog cveta, puž golać.

Nema komentara:

Objavi komentar

Objavi komentar